Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ПОЈМУ ЗАКОНА КОД КСЕНОФОНТА

53

Софистички карактер ове дискусије између Алкибијада и Перикла у науци je данас опште признат, и нема, доиста, никакве сумше да се овде ради о једној минијатурној дијалектичкој параболи која носи очигледне трагове оних расправљања која су претстављала најомиљенпју тему првих грчких правнофилософски оријентисаних мислилаца, Маше je, међутим, извесно да ли je ова дискусија стварно историски аутентична, тако да би je евентуално с резервом требало узехи само као досредно сведочанство о изванредној распрострањености и популярности појединих софистичких правнофилософских ставова, или je ову еленктичку параду Ксенофонт унео у свој спис о Сократу служећи се неким оригиналним софистичким текстом у коме су Алкибијад и Перикле (или можда само један од ших двојице) фигурирали као партнери у једном ширем дијалошком оквиру. У сваком случају, чак и под претпоставком да je ова дискусија одиста била вођена између Алкибијада и Перикла, шено софистичко порекло ни најмање не би долазило у питаше: јер Перикле je, као што je добро познато, био не само лични пријатељ најугледнијег софистичког ветерана Протагоре из Абдере (Diog. Laert. IX 50; Plut. Corrs. ad Apoll. 33, 118 E), већ такође врло заинтересован за расправљања о политичким и философским диташима (Plut. Per. 35), док je Алкибијад, прошавпш најпре, вероватно, кроз Сократову школу (Isocr. Busir. 5; Xen. Mem. I 2, 12), заврпшо као ученик софиста и ватрени приврженик софистичког идеала образована. Један математички доказ за софистичко порехло разговора који нас овде интересује не може се, .неравно, навести. Али ако се има на уму да je на терену историје старе грчке философије нарочито у закључивањима о међусобној идејној зависности појединих аутора, а због фрагментарног карактера извора којима располажемо вероватност готово редовна замена за недостижну извесност, онда je хипотеза о Протагори као вероватном инспиратору овог разговора односно литерарном узору Ксенофонтове белешке, далеко више оправдана него било која друга (напр. Менцелова, која упућује на млађу генерацију софиста, али без икакве аргументадије). Међу софистима, Протагора je, найме, први јасно формулисао основне тезе оног позитивистичког правног схватања које je, као што смо видели, карактеристично и за Периклову дефиницију појма закона код Ксенофонта. У познато ј „апологији Протагоре“ у Платоновом диалогу Theaitetos (166 D 1670; 172А), где je концизно изнето Протагорино схваташе о закону као конвенционалној, али ауторитативној државној заповести о томе шта je добро односно рђаво, налази се и чувена формула; закон = „мишљење државе“ (dogma poleos) коју, иначе, касније наводи и сам Платсн (Def. 415В) и ова формула недвосмислено стоји на истој линији с Перикл овом дефиницијом, иако je истина, по свему судећи, Протагора у дрвом реду помишљао на искуства демократске државне срганизације .