Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

С друге стране, она бизарна претпоставка обеју Ксенофонтових дефиниција о непостојању једног јединственог појма закона, односно претпоставка о нужној релативности овог појма о_обзиром на облик политичког режима у коме се закон као норма о понашању јавља (демократска, аристократска и тиранска врста закона), највероватније je такође да - у крајњој линији упућује опет на Протагору. Јер, ако се и остави по страни она фамозна дебата о исономији, олигархији и монархији код Херодота (111 80 —2), за коју je у неколико махова (можда с извесним претеривањем) истицано да није ништа друто до извод из једног Протагориног политичког списа, неоспорно je, свакако, да су расправљања о различитим политичким облицима, па. према томе и о различитим врстама закона, морала бити заступлена код Протагоре већ с обзиром на Фавориново сведочанство код Диогена из Лаерте (111 37). Утолико je хипотеза о Протагорином утицају на дискусију. између Алкибијада и Перикла бар колико-толико прихватљива, мада се, доиста, природноправна импликација у друго ј, Алкибијадовој дефиницији појма закона не може објаснити никаквом паралелом из Протагоре. Да ли би због тога требало овде упозорити и на неког другог софистичког претсгавяика као вероватног симултаног идејног претходника пре свега на Хипију, чија се дефинипија закона код Ксенофонта (Мега. IV 4, 13) готово и језички подудара с уводним Перикловим излагањем, а затим и на Трасимаха (Plat. Rep. 338С) или би евентуално требало рачунати с непотпуношћу докумената о Протагори, остаје неизвесно, али, можда, и потпуно излипшо.

Др. Михаила ЂуриК

ЛИТЕРАТУРА; А. Menzel: Beiträge zur Geschichte der Staatslehre, 1929, str. 257 —60. K. Joël: Der echte und der xenophontische Sokrates, П, 1901, str. 377, 2. 727, 1. 1108. K. Joël: Geschichte der antiken Philosophie, I, 1921, str. 682. С. H. Mcllwain, The Growth of Political Thought in the West, 1950, str. 16,0. M. Pohlenz; Staatsgedanke und Staatslehre der Griechen. 1923, str. 35. M. Untersteiner: The Sophists, 1954, str. 323, 342,4. Schmid-Stählin; Geschichte der griechischen Literatur, I 3 1940, str. 225,7. G. Jellinek, Gesetz und Verordnung, 1919, str. 35 —40. R. Hirzel: Themis. Dike und Verwandtes, 1907, str. 200,0. 377,1. W. Nestle; Xenophon und die Sophlstik. Philologus, 94, 1939, str. 31 —50. W. Nestle; Politik und Aufklärung in Griechenland im Ausgang des V Jhr. v. Chr. Neue Jahrbücher, ХХШ. 1909, str. 18 21. M. Pohlenz: Nomos, Philologus, 97, 1948, str. 141 2, H. Rehm: Geschichte der Staatsrechtswissenschaft, 1896, str. 11 20. H. Diels: Bragmente der Vorsokratiker, 11, 1922, str. 219 35. E. Maass: Zur Geschichte der griechischen Prosa. Hermes, 22, 1887, str. 581. H. Meier: Sokrates, 1913, str. 236—8.

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА