Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУсил л

321

повријеђених права и. законитих интереса, јер они тиме истовремено доприносе учвршењу законитости, која je општи друштвени интерес. Али, поред интереса појединаца, постоје и одшти, друштвешх рштереси који досредно укључују и појединачне интересе. Због тога je у интересу друщтвене заједнице потребно да се у управном спору утврди и отклони и незаконистост сваког управног акта којим je, повријеђен закон у корист појединца а на штету друштвене.заједнице. Тек на тај начин управни спор у потпуности остварује свој циљ, јер у њему налазе заштиту и појединачни и општи интереси и остварује се потпуна контрола законитости управних аката. Због тога je у пропису чл. 1 Закона о управним сдоровима и одређено да тужилац у управном спору може бити не йамо појединац или правно лице које сматра да му je управним актом повријеђено какво право или непосредни лични интерес заснован на закону, већ и овлашћени државни орган, када сматра да je управним актом повријеђен закон у корист појединца или правног лица. Закон о удравннм споровима није одредио који he државни орган покретати и водити управни спор у случајевима када je управним актом повријеђен закон у корист појединца, већ je у њему речено (чл. XI, ст. 2) да he тај орган бити одређен посебним законом. Taj орган je ускоро одређен Законом о јавном правобраниоштву, према коме (чл. 7, т. 2) јавни правобранилац (Савезни и републички) покреће и води управни спор ако je управним актом повријеђен закон у корист појединца или правног лица. Идак, као што je речено, у пракси je до управних спорова долазило скоро искључиво по тужби појединца или правног лица. Било би неосновано окривл>ивати јавно правобраниоштво за ту појаву јер разлози зато не стоје у слабостима јавног правобраниоштва, већ у недостатку потребних правних инструмената. Због тога би, при постојећим правним инструментима, та појава увијек остајала, без обзира на то коме би се државном органу давала овлашћења која су дата јавном правобраниоштву. Наиме, да би јавно правобраниоштво могло покретати и водити управни спор, нужно je прије свега да сазна да je неки државни орган донио акт којим je довријеђен закон у корисЛ? појединца. Међутим, ни Закон о управним споровима, ни Закон о јавном правобраниоштву, нити било који други пропис није одредио да се управни акти доставлаају јавном правобраниоштву. Због тога, јавно правобраниоштво није у могућности да сазна за постојање таквих аката, а самим тим ни да против ньих покреће и води управни спор. Несумньиво je да je то проблем којц je сложенији него што на први поглед изгледа. Јавно правобраниоштво je орган који заступа политичко-територијалне ј единице у њиховим имовинскоправним односима пред судовима и другим државним органима (чл. 1 Закона о јавном правобраниоштву). Према томе, оно није орган који врши контролу законитости управних аката. Када би било прописано достављање свих управних аката јавном правобраниоштву, поред тога што би огромно повећало обим његовог послованза и изискивало одговарајуће повећање његових кадрова, у суштини