Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

322

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

би га претворило у орган контроле законитости управних аката. То, међутим, не би било у складу са улогом и задацима јавног правобраниоштва (исто тако то није у складу ни са улогом и задацима јавног тужиоштва). Према томе, не би било дравилно да се пропише обавезно доставлане управних аката јавном правобраниоштву, као ни јавном тужиоштву. Али, било би правилно и нужно да се пропише да су државни органи који по закону врше контролу законитости управних аката, дужни да обавијесте државни орган надлежан за покретане и вођене управног спора увијек када утврде да je управним актом повријеђен закон у корист појединца. Такав пропис био je и унијет у нацрт Закона о јавном тужиоштву али je касније изостављен. Због тога je потребно да се такав продис унесе у нови Закон о јавном правобраниоштву. Јавно правобраниоштво, наравно, не би било дужно да покрене управни спор у свим случајевима за које би на тај начин сазнало. Оно би то чинило само када би сматрало да je управни акт незаконит. Други разлог што je у пракси било тако мало управних спорова по тужби јавног правобраниоштва против управних аката корима je довријеђен закон у корист појединца, стоји у чиненици да je јавном правобраниоштву по правилу немогуће да управни спор покрене у року који je одређен законом. Према пропису чл. 21, ст. 2, Закона о управним споровима, тужба којом се покреће управни спор подноси се у року од 30 дана од дана доставе управног акта странци која je подноси. Taj рок важи и за државни орган овлашћен за подношење тужбе ако му je управни акт доставлен, а ако му акт ни je доставлен, тај орган може поднијети тужбу у року од 60 дана од дана доставе акта странци у чију je корист акт донијет. Пошто dp, као што je речено, управни акти не доставлају јавном правобраниоштву, то значи да јавно правобраниоштво може покренути управни сдор само у року од 60 дана од дана доставе управног акта странци у чију je корист акт донијет. Према томе, рад јавног правобраноштва у управним споровима не зависи само од тога да ли he оно о постојању незаконитог акта бити обавијештено од надлежног органа, већ исто тако и од тога да ли ће бити на вријеме обавијештено. У пракси се више пута дешава да јавно правобраниоштво на неки начин сазна за неки управни акт којим je повријеђен закон у корист појединца али тек по истеку рока у којем се против тог акта могао покренути управни сцор. Међутим, повећање рока у коме би јавно правобраниоштво могло да покреће управни спор повећало би могућност побијања незаконитих управних аката донијетих у корист појединца, али би на другој страни грађане довело у неизвијесјган и незгодан положај, ослабило би правку сигурност која je исто тако потребна. Због тога би се за правилно решене тог питања морала изнаћи решена која би омогућила и да се побијају незаконити управни акти којима je повријеђен закон у корист појединца и да се не доведе у дитану правна сигурност грађана.