Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

418

сових основних мисли о својини), то не значи да ме иггак не „критикује“, и то због оних ствари које ce иначе потпуно слажу са том основном концепцијом. Например на стр. 316 каже, цитирајући ме; „У „Својина и имовина“... он каже опет... ~само док je својина присвајање употребне вредности, имовина je присвајање прометне вредности.” „Наведена места би мотла евентуално важити само за појам својине y епохи робне привреде.. Овакав начин цитирања je довођење читаоца y заблуду. Наиме не само да сам y цитираном чланку утграво тврдио да те категорије важе само за епоху робне привреде, него сам твр|ЦИО и то да je приватна својина само функција робне ггривреде, a грађанско право и имовина, као једна од његових основних категорија, функција приватне својине. To сам тврдио и y својим ранијим чланцима. Иначе, поред понављан>а већ познатих ствари, Перовић y овом чланку прави велике грепгке. Тако он уошите не даје појам присвајања. Јер, например, ако на стр. 311 каже да je присвајање природно и друштвено условљен пут производа од производње до потрошње, тј. укуттаост свих тих друиггвених односа y процесу производње и расподеле производа y било ком људском друштву...“, онда je само, парафразирајући Маркса, дао једну широку дефиницију својине y економском смислу, али не и појам основног елемента те дефиниције, присвајања. Грешка je, даље, што y дефииицију својине уноси и „прзгродни“ однос према природи. Затим, он прштесује Марксу нешто што je Стаљин рекао: да постоје три облика експлоататорске CBOjime, робовласничха, феудална и буржоаска (стр. 312, 313). To je механичко схватање. Код Маркса нигде не постоји „робовласничка“ својзгаа као нарочити тјш. Баш обратно, он, наггример, y својини римског права доследно открива базу робноновчаних cpHoca која je чини сличном буржоаској својини, a та ce својина развила нарочито онда кад je ропство y Риму дошло до врхувгца. Итд. 11. У часоттису Архив за правне и друштвене к ауке (бр. 3/1955) проф. Лукић објавио je чланак о својини y којем и он највшле простора посвећује полемици са мном. И он je унео y ту полемику тон који није уобичајен y нашим дискусијама и који прети да целу полемику још више застрани. Пре него што бих сасвим кратко, мериторно, одговорио на наводе проф. Лукића y том чланку, осврнућу ce на начин дискутовања који он ггримењује y том чланку. Иако највгапе полемише са мојим схватањима, износи их непотпуно, нетачно, и што je најгоре ггритом ми притшсује ствари и мисли које уошпте нисам рекао, a које су наггротив његови закључци из његових погрепшо постављених премиса. Да бих то илустровао, навешћу читав један став са стр. 203: „Најзад, по четвртом становЈ-ппту, друштвена својина je „подељена“ својина. Пошто ie за оне који своп-гну сматрају апеолутним правом немогуће да она буде подељена, очигледно je да ce no овом