Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

419

схватању термииу својина мора дати сасвим други смисао. Заиста, притом ce полази од тзв. појма својине y економском смислу, који ce одређује као „остварење, реализовање вредности неког добра“, што je „у крајњој линији сједињење употребне вредности добра с потреоом због чијет je подмирења оно произведено“, a то, просто речено, значи да y „крајњој линији једну ствар присваја онај који je користи и y мери y којој je користи”. Својина y правном смислу, пак, јесте израз својине y економском смислу, што изгледа (jep није јасно речено) треба да буду правни прописи који регулишу својмну y економском смислу, тј. који регулишу присвајање које смо напред одредили. Суштина присвајања изгледа да ce састоји y присвајању гглоДова ствари, одн. дохотка, сдк. вишка рада, одн. производа (јер ни то није јасно речено). Тако присвајање код нас врши ФНРЈ, друте државноправне организације и предузећа дакле, нико нема цуну својину, пошто ce дрисвајање врши на истим објектима, и зато je друштвена својина подељена. Међутагм, (јер ни то није јасно) да држава и друге државноправне организације имају само јавноправна овлашћења. на овој својини, тзв. „јавнаправну компоненту“ н=ему, док „приватноправну кдашоненту“ имају предузећа. y виду стварног права управљања које je израз робно-новчаних односа. Сва стварна права садрже свлашћења из права својине, na стота чине „својинска“ драва, те je такво и право управљања, Изгледа- (јер ии то није јасно речено) да окуп свих „својинских права“ чини пуну својину, те да стога она код нас посгоји, али подељена. Отуда они који заступају мишљење о „одумиравзу“ својине код нас, па макар само и својине y правном a не и оне y економском смислу, заступају „претенциозне“ теорије, „које произвољно нижу мисли које често прелазе y облаот фантастичног“. Из овог става излази, по проф. Лукићу, следеће (што сам наводно ja рекао или мжлио): ако je својина подељена, она не може да буде апсолутно право. To, разуме ce, није тачно, нити ми je јасно зашто би то тако требало да буде. Зар, например, права подељена својина по чл. 357 Аустриског грађанског законика који предвића поделу својине на потпуну или непотпуну или на вишу и нижу, није апсолутно право? Даља последица, по проф. Лукићу, околности да подељена својина не може бити апсолутно право je да ce „термину својика мора дати оасвим други смисао”. Није ми јасно шта то значи, нити зашто je то речено. Затим, ja нигде нисам рекао и нејасно ми je зашто проф. Лукић тврди да сам то тако рекао да je „својина y правном смислу израз својине y економском смислу.. Насупрот томе ja сам y свим својим радовима тврдио да je својина y економском смислу различита појава од својине y правном смислу, да je својина y економском смислу присвајање, a y правном смислу скуп норми који то присвајање, мање шт више успешно, мање или више адекватно, регулише. Тако, например, y својој књизи Осноем стварпог права (стр. 30) рекао -сам: „Својина je присвајаже само y економском смислу. Да ли ггравне норме правилно одражавају то дрисвајање или не, друто je питање. Ако то није случај, ако економско присвајање нкје y складу са правним нормама које га регулишу, постоји несклад између својине y економском и