Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСША

439

Теорије које ce оснивају на интересу појединца(s) иду још даље y истицању посебног значаја лекарских операција. Лекарске операције су некажњтсае не зато што њихов цијк кли неки други основ искључује противтгравност радње, већ што ce такве радње уогшгге не могу подвести под биће кривичног дела телесне повреде. Притрм ове теорије полазе од тога да ce телесне повреде не могу посматрати само са њихове сшхкне стране, већ да треба гледати на суштану телесних повреда која ce састоји y повреди интереса појединда на очување његове физичке личности. Само. ако je реч о таквим повредама које вређају овај интерес, може бити говора о радњи која има обележја бића кривичног дела телесне повре|де. Према томе, иако ce лекзрске операције врше кроз повреде тела, оне ce, с обзиром на крајњи резултат очувања физичке личности, не могу сматрати као злостављања или телесне повреде, и збот тога y таквим радњама нема уошите обележја бића кривкчног дела телесне повреде. Никаквог утицаја притом нема пристанак повређеног. Али, те истовремено не значи да отсуство пристанка повређено-г, ггрема овој теорији, нема никакав кривичнсправни значај. Ако ce болесник изрично успротивио операцији или ако je лекар могао да добије изјаву болесника, na je ипак извршио операцију, ни тада неће постојати кривично дело телесне повреде, али због самовољног поступања лекара и непоштовања вол>е болесника постоји услов за одговорност лекара за кривично дело против личне слободе. Питање основа за некажњивост лекарских операција, као што ce види, није само теориско питање. Сгно има и практички значај, јер од тога шта ce узима као основ за некажњивост операција завхси и какав кривичноправни значај има пристанак болесшгка на операцију односно отсуство овог пристанка. Ако ce прихвати становиште прве групе теорија да je основ за некажњивост пристанак повређеног, овјца отсуство овог пристанка повлачи кривичну одговорност лекара за кривично дело телесне повреде. Придавање оваквот аначаја ггристакку повређеног не може ce усвојити. Просечном схватаау и природном и лотичком резоновању изгледа туђе да ce лекарске операције које су извршене y циљу лечења, по свим правилима лекарске вепггине, изједначе са радњама које ce квалификују као кривично дело телесне повреде, само због тога што болесник није претходно дао свој пристанак. Па и немачка и англосаксонска судска пракса које стоје чврсто на становишту да само пристанак болесника искључје кривичну одговорност за телесну повреду, осећајући неправичност оваквог схватања y крајњим консеквенцама, покушавају да убблаже њетову стр|огост. Тако немачка пракса y мжогим случајевима где пристанак није био дат, узима да je постојао прећутни пристанак болесника, иако ce то према околаост-има не би могло закЈвучивати. Англосакоонска пракса, опет, y мнотим случајевима отсуства ггристанка, оправдава вршење

(S) В. Karl Englsch: Ärztlicher Eirieriff zum Heilzwecken und ‘ Einwilligung, Zeitschrift für die gesamte Strafrechtswissenschft, 1938/1; SchönkeStrafgesetzbuch. Kommentar, 1954, crp. 633.