Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АМАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

440

операције разлозима нужде. Потреба за оваквим објашњењима nостоји нарочито y случајевима проширења . операције, хад je болесник дао ггристанак на операцију извесног органа, a хирург y току рада установи да je y питању обољење друтог органа на коме уствари треба извршити операцију. Ако je болеснитс под наркозом, хирург од шета не може добити пристанах и морао би да обустави рад иако je операција можда била очигледно потребна. С обзиром на изложене недостатке теорија које основ за некажљивост лекарских onepaipija виде y пристанку болесжика, прихватл»ивије су теорије које некажњивост изводе из оправданости циља y коме ce операције врше. Овакво схватање може ce усвојити и за наше право. Мада наш Кривични законик не решава питање некажњивости лекарсхих операција, из принципа на којима почива овај Закониж, a нарочито из његове основне поставке да кривично дело мора бити друштвено опасно (чл. 4) може ce закључити да ce нк по нашем праву лекарске операције, иако садрже обележја телесне повреде, с обзиром на циљ леченза, не могу квалификовати као кр-ивичнв дело телесне повреде, јер такве повреде нису друштвено опасне. Оправданост цшва, према то«е, искључује друштвену опасност дела, без обзира да ли постоји пристанак повређеног или не, Али, иако ce за операције без пристанка лекар не треба да кажшава по одредбама о телесним повредама, то не значи да он по нашем Кривичном законику не би могао одговарати за овакву операцију. Ширим тумачењем чл. 149 Кривичног закокика могу ce операције без пристанка кажњавати као кривично дело принуде. нарочито y случајевима кад je операција извршена ггротивно изричној изј-ави болесника да неће операцију. Овакво тумачење полази од тога да право поједкнца да ce поштује његова личност и достојанство захтева да ce њему самои препусти да одлучи да ли ће ce подвргнути лекарској операиији. Операције извршене без ггристанка претстављају ограничење слободне изјаве воље и болесник ce принуђава да трпи радњу на коју ce није сагласио, a y томе ce и састоји опис кривичног дела принуде. Али тражење претходног пристанка на операцију није оправнано само са становжпта права човека на самоодлучивање, већ je y извесним случајевима корисно да ce гтрепусти самом болеснику да донесе одлуку. Медидина још није тако усавршена да ce може гарантовати успех сваке операције. Скоро увек постоји извесна мера ризика код вршења операција и због тога je и оправдано да ce преЈтушта појединцу да сам донесе одлуку, мада he лекар са свог гледишта често сматрати да je противљење болесника неразумно и неумесно (в). 11. У претходном излагању заступали смо гледиште да лекарске операције нису телесне повреде због тога што ce врше y цил>у ле-

(6) В. L, Ebermeyer: Arzt, und Patient in der Rechtsprechung, Berlin 1925, orp. 128.