Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

472

следно спроведено да свака мисао треба да буде изражена y пссебном ставу једног члана и да буде садржана y једној реченици. Исто тако y Закону нигде нема позивања на друте законске одредбе већ je тамо где je било потребно законодавац радије поновио чак и целу одредбу него да опггерећује текст позивањем на чланове друтих законских прописа. Све ово доприноси јасноћи одредаба и прегледности законског текста, претстављајући истовремено новине y нашој законодавној техници. На крају књиге дат je опсежан репистар који олакшава руковање Законом. У целини узето, ова књига he веома корисно послужити свим правницима на почетку примене новог Закона о наслеђивању.

В. СтанковиН

Rodolfo Danieli: CONTRIBVTI ALLA STORIA DELLE MANOMISSIONI ROMANE. Origine ed efficacia delle forme civili di manomissione, Milano, Dott. A. Giuffrè, 1953, 74 pp. Историски развитак римских манумисија, њихова суштина, карактер и дејства увек су изаивали нарочиту пажњу и интернс. И сами стари Грци, „la race la plus noble et la plus civilisée de l’Empire“, чије cy захтеве за додељивањем права римског грађанства Римљани одбијали, чудили cy ce либералности римске државе која je, за разлику од друтих античких држава, релативно лако омогућавала робовима да путем манумисија стичу осим статуса libertatis и статус civitatis. Романисти су ову појаву покушавали да на различите начине објасне. Аутор правилно примећује да je римска држава то омогућила првенствено y свом властитом интересу, a не ради интереса самих робова. Приметили бисмо одмах да je сувише уска платформа са које аутор полази, видећи интерес римске државе скоро једино y појачавању бројне снаге своје војске. јер je широку примену манумисија, без икакве сумње, условио и низ друтих битнијих разлога, нарочито чињеница да je развојем друштвено-економскчх односа y римској држави рад робова постао за владајућу робовласничку класу мање рентабилан од рада односно искоришћавања рада слободних људи. Склони смо пре да прихватимо да je оно што аутор наглашава као узрок била уствари последица једног дубљег узрока. Владајућа римска робовласничка класа je, наиме. y свом властитом интересу један вид експлоатације замењивала другим, погоднијим, продуктивнијим. Иако cy y римском класичном драву, па чак и y периоду републике, цивилне форме манумисија били начини на које су робови стицали статус libertatis и статус civitatis, ипак већ сама структура форми појединих манумисија указује на њихов различити првобитни карактер гл дејства, чијем je осветљавању аутор овај свој рад и посветио. Сама, наиме, структура појединих форми манутчисија робова указује да су од три форме манумисија две (manumissio vindicta и manumissio testamento) биле првобитно намењене стицању слободе, a трећа (manumissio censul стицању права римског грађанства. Према аутору, развој манумисија прошао je кроз два периода. У првом периоду, y коме y римској држави још живе остаци гтредржавног уређења, када ce je дејство манумисије могло састојати само y ослобођењу од власти paterfamilias-a, постојале су само две форме манумисија, manumissio testamento и m. vindicta, и путем ових фор-