Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НИШТАВОСТ УГОВОРА ЗАКЉУЧЕНИХ ОД СТРАНЕ ПРИВРЕДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОТИВНО ПРОПИСИМА О ЊИХОВОЈ ТРГОВИНСКОЈ ДЕЛАТНОСТИ

У време административног управл>ања. питање важности купопродајних уговора заюьучених ван предмета и обима пословања предузећа није претстављало нарочити проблем. Трговинска предузећа долазила су до робе путем планскв расподеле, при којој се водило рачуна о предмету и обиму шиховог пословааа, те je било мало могућности да тако добивену робу препродају противно циљевима и задацима ради којих су основана. Предузећа су обично могла да продају предмете који им у редовном пословаау нису били више потребни. Оправдано je било у тим случајевима уговоре сматрати ваљаним иако су закључени ван оквира предмета пословања предвиђеног правилима предузећа, утолико пре што такав поступай није повлачио никакву правку санкцију. (Одлука Главке државне арбитраже ГС-366/51, Збирка одлука државне арбитраже, св. IV, стр. 36.). Укидањем дистрибутивнйх планова и преласком на'нови привредни систем, привредне организације добиле су пуну самосталност у својој трговинској делатности и право да саме одлучују о набазци и продаји робе. То je пружило могућност за њихов снажни развој, али и изазвало неке појаве неспојиве са принципима социјалистичке размене, као што су; пословање преко накупаца, верижна и везана трговина и сл., које су у многоме реметийе правилан промет робом и ометале стабилност тржишта, показујући и знаке шпекулативних тенденција код појединих привредних организација. ч У циљу отклањања ових појава, које су претиле да се изроде у друштвено зло, Уредбом о оснивашу и делатности трговинских предузећа (Сл. лист ФНРЈ, 6р. 6/52) као и Решением о условима за обављање трговинске делатности на велико и мало (Сл. лист ФНРЈ, бр. 17/52) тачно су прописали предмет, начин и обим пословања привредиих организација, и предвиђена примена привредно-управних к казнених мера као санкција за пословање противно овим прописима. Истина, у тим одредбама није било предвиђено како се са гледишта гарђанскоправног има сматрати правки посао склопљен противно предмету и обиму пословања, али je тадашња арбитражна пракса (Закључак Главке државне арбитраже ГС-86/52, иста Збирка, св. V, стр. 23) заузела становиште да су такви уговори ништави. У коментару оваквог става речено je: „Са привредно-политичког гледишта ово становиште има сзоје оправдање и основу у јединственом поступку државних органа према њиховом делокруту. Не би се могло узети да се одговорност предузећа

СУДСКА ПРА-КСА