Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

329

за прекршаје прописа уредбе исцрпљује административним поступком и применом привредно-управних односно казнених мера само због тога што уредба није предвидела и грађанскоправне последице. Уредба није ушла у облает правних послова предузећа, већ je дала извесне критерије на основу којих се могу решавати грађанскоправни односи странака. Привредна еврха уредбе je да се на тржишту обезбеди функционисаше економских j единица социјалистичког сектора са оном еврхом, обимом и предметом пословања, који je социјалистичком трговинском предузећу поверио орган који га je основао. Противна пракса предузећа изиграла би циљеве због којих су основана и довела би у питање испуњење њихових задатака које чл. 4 уредбе дефинише у што потпунијем снабдевању потрошача робом која je предмет његовог пословања, а у складу са циљевима' ради којих je предузеће основано“. Међутим, касније je горње становиште напуштено (Закључак Главне државне арбитраже ГС-192/53, иста Збирка, св. VI, стр. 23), и стало се на гледиште да су пуноважни купопродајни уговори закључени ван предмета и обима пословања, уз следеће образдожење: „Против предузећа које обавља трговинску делатност противно прописима предвиђене су привредно-управне и казнене -вдере. Међутим, ни Уредба. о оснивању и делатности трговинских предузећа, ни Решење о условима за обављање трговинске делатности на велико и мало, а ни било који друти пропис не предвиђа поред привредноуправних и казнених мера никакве друге правне последице у односу на уговоре склошьене ван обима и предмета пословања“. Такву правну ситуацију ових уговора затекла je Уредба о трговинској делатности и трговинским предузећима и радњама (Сл. лист ФНРЈ, бр. 56/53 и 37/55) којом су замењени горњи прописи. Она такође у принципу забрањује трговинским предузећима и радњама набављање робе путем накупаца (чл. 62), верижну трговину (чл. 64 и 65), продају робе набављене за репродукцију (чл. 66), пословање које доводи до монополизма на тржишту (чл. 67) и везану трговину (чл. 68). Све ове забране изречене су скоро истом формулацијом, принудног су характера и њихови прекршаји претстављају привредни преступ и повлаче казне како за привредне организације тако и за њене одговорне службенике. Међутим, ни прописима ове Уредбе није регулисано шта ће бити са уговорима склошьеним у цюьу извршеььа таквих послова, сем за уговоре из пословања које доводи до монополизма на тржишту, за Koje je изречно речено да су ништави (чл. 67 in fine). Усдед тога, питанье правне ваљаности ових послова и даље мора бити цењено са гледишта правних правила имовинског права. У томепогледу постоје два схватаньа о судбини тих уговора, односно имовинскоправних односа заснованих прекршајем горњих прописа. По једноме, уговори закључени противно наведении забранама ништави су, док друго схватање и такве уговоре сматра правно ваљаним.