Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

330

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Пракса привредних судова не даје нам одређен одговор. Виши привредни суд НРС као првостепени, примењујући доследно становиште изражено у последњој одлуци бивше Главне државне арбитраже ГС-192/53, сматра те уговоре пуноважним, док je Врховни привредни суд у два случаја заузео опречна схватања. Тако: У случају у коме je тужилац тражио исплату уговорене накупачке провизије, Виши привредни суд je усвојио тужбени захтев. По ревизији туженика, Врховни привредни суд стао je на гледиште да je уговор о накупачком односу ништав, па да тужилац по томе основу не може остваривати право на провизију (Решење Врховног привредног суда Сл. 804/55 од 4 маја 1956). У разлозима je наведено: накупачки уговори у погледу куповине индустриске робе, а овде се ради о таквој роби, били су забрагьени, а то значи да трговинска предузећа ни изузетно нису могла набављати робу преко накупаца ни ступати закључењем уговора у накупачке односе“ и „суд својом одлуком није могао дати заштиту једном односу који по постојећим прописима није био дозвољен и по том основу усвојити тужбени захтев и обавезати туженика на плаћање накупачке награде, која правно није допуштена“. У другом случају, решавајући по спору у коме je трговинско предузеће на велико тужило трговинско предузеће на мало ради накнаде штете у виду изгубљене добити због неизвршења уговора по коме je туженик био дужан да тужиоцу испоручи уговорену робу, Виши привредни суд нашао je да спорни уговор као ваљан стоји, са свима односним правима и обавезама за странке, те je туженика обавезао на плаћање изгубл>ене добити, иако je туженик, пород осталог, наводио да je уговор ништав. пошто je њему као предузећу на мало забрањено продавати робу трговинском предузећу на велико, па да тужилац из тога уговора не може остваривати никаква права, Врховни привредни суд одбио je ревизију туженика и потврдио прзостепену пресуду (Пресуда истог суда Сл. 522/55 сд 14 јуна 1956) нбшав да je приговор туженика у погледу ваљаности уговора неоснован, уз следеће образложеше: „Продаја робе трговинског предузећа на мало трговинском предузећу на велико, без посебног одобрена народног рдбора среза, какав je случај и са спорним уговором, противна je додуше прописима из чл. 71, односно новог чл. 64 Уредбе о трговинској делатности и трговинским предузећима и радгьама, те je оваква продаја и кажњива по чл. 97, односно по новом чл. 92 (Сл. лист ФНРЈ, бр. 56/53 и 37/55). Међутим, осим односне новчане казне и одузимања прибављене имовинске користи (чл. 95, односно нови чл. 90) друге санкције прописима нису предвиђене, због чега се ни спорни уговор не може сматрати ништавим”. У овоме случају, дакле, дошло je до израза становиште бив. Главне државне арбитраже које je усвојио и Виши привредни суд. Међутим, ни у првом случају Уредба, поред забране трговинским