Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

339

валенат за учињену службену радњу. Напротив, службено лице ту већином без знагьа и неког садејства оштећеног искоришћава свој службени положај или овлашћење .да би прибавило за себе или друтога какву корист. Отуда корист овде претставља уствари извесно задовољење користол>убивих прохтева једног службеног лица, који могу бити веома различите природе почев од имовинске и уопште матери јалне природе, па све до користи идеалне природе. Зато при оцени појма користи код овога дела треба да се пође и од камере учионица, од тога што je он ематрао као корист коју je хтео да прибави за себе или другога и ради које je злоупотребио свој службени положај или овлашћење. А све ово се одражава на сам појам користи, његову садржину и обим, Према овоме, појам користи код кривичног дела злоупотребе je знатно шири него код кривичних дела подмићивања и при оцени истога долазе до израза поред објективног и субјективно схватање. Следствено овоме, као корист у смислу кривичног дела злоупотребе могло би да се сматра и задовољен,е неке жеље, жудње или страсти, под условом да су испуњене и остале претпоставке за постојање овог дела, што, међутим, није случај код кривичних дела подмићивања. У оваквим случајевима постојаће кривично дело злоупотребе а не кривично дело примагьа мита (12), иако би према односу странака пре моглр да се говори о овоме делу. На слично становиште изгледа да стоји и наша пракса, уколико би се на основу извесних примера уопште могао овакав закл>учак да донесе. Као карактеристичан пример за ово јесте случај једног спроводника возова који je према пресуди једног окружног суда, потврђеној пресудом Врховног суда АП Војводине Кж. 519/54, осуђен због кривичног дела злоупотребе из чл. 314 Кривичног законика, што je обећавши једној путници да he je спровести у пограничну зону и без дозволе, од ње затражио да с њом полно општи (13). Према овој пресуди, колико се то види из објављених података, захтевање нематеријалне користи (обљубе) од стране једног службеног лица да изврши службену радњу коју не би смео извршити, квалификовано je као кривично дело злоупотребе службеног положаја из чл. 314 а не као кривично дело примања ‘ (тражења) мита из чл 325 којим се у ствари инкриминише захтевање или примање какве користи од стране службеног лица. Поменута квалификација од стране наведених судова могла би да се схвати једино ако су, поред осталог, на ову биле од утицаја й природа користи која се захтева или прима. Вероватно je да би дотични спроводник возова био осуђен за кривично дело примања мита да je у датом случају био затражио од наведене путнице новац или какву другу корист материјалне природе да je спроведе без дозволе у пограничну зону.

(12) Тако сматра и Гољаков: Уголовное право, Москва, 1947, с. 253 —254. (13) Гласник Адвокатске коморе АП Војводине, 1955, бр. 4, с. 27.