Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

390

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Што се тиче начина споразумног раскидања уговора, држимода раскидање, за разлику од заснивања уговора, може услиједити ir неформално. Ово зато што закон не само није изрично предвидиопосебну форму за раскидагье уговора, него и за то што се не може претпоставити да разлози, због којих je предвиђена посебна форма-, закључивања уговора, важе и за његово раскидање. На захтјев једне од уговарајућих странака уговор се може раскинути: 1) ако се односи између уговорника поремете у толикој мјери да њихов заједнички живот постане неподношљив. Ово се, међутим, односи само на уговор којим контрахенти успоставл>ају заједницу живота (чл. 125, ст. 2). При томе није одлучно да ли je иг која страна крива за поремећај односа, јер право тражења раскида није ограничено искључиво за невину страну. Према томе, по нашем мишљењу раскид уговора може тражити и крива страна, али he дакако бити одговорна и за евентуалну посебну штету која услијед тога настане другој страни; 2) када друга страна не извршава своје обавезе (чл. 125, ст. 3). Није потребно да je друга крива за неизвршенье обавезе, него je довольно да се обавеза објективно не извршава. Али премда закон предвиђа да „свака страна“ може тражити раскидање уговора, сматрамо да то у овом случају не може учинити свака утоворна страна, односно она страна која не извршује обавезе, него само друга страна. То се са сигурношћуможе закльучити из одредбе закона да се захтјев за раскидагье може ставити „ако друга страна не извршава своје обавезе“, што значи да_ раскидање уговора може тражити само други суконтрахент који са_ своје стране извршава обавезу или je спреман да je изврши. Али у нашем случају то he у правилу бити прималац издржавања, јер како смо горе рекли извршење обавезе с н>егове стране у правилу яе долази у обзир за његова живота, осим ако би узели да се као неизгршавање обавезе сматра и располагайте имовином (отуђење, оптерећење), која je предмет уговора, a које би располаганье прималац издржавања предузео због тога што давалац издржавања своје право није уписао у јавне књиге (чл. 123); 3) када се послијезакључења уговора о доживотном издржавању прилике толико пз»омјене да je његово иепуњење постало знатно отежано (чл. 126, ст. 1). У сва три ова случаја захтјев за раскидање поставља се суду, који одлучује о томе да ли се уговор има раскинут, тј. да ли су се за то стекле потребне претпоставке. Да се захтјев има поднијети суду, закон изрично прописује само за случајеве под 1) и 3). Сматрамо међутим да то важи и за случај под 2), јер само суд можеауторитатвно и обавезно угврдити да ли друга страна извршава или не извршава своје обавезе. Закон не садржи никакве ближе одредбе о томе када he се сматрати да су се међу странкама односи пореметили до мјере да je заједнички живот постао неподноппъив, односно да су се накнадно прилике толико промјениле да je испуњење уговора постало знатно отежано. Стога остаје да he то суд. цијенити у сваком поједином случају узимајући у обзир све окол-