Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

уговор о доживотном издржавању

393

гледно je при том било од утјецаја и начело римског права alteri stipulari nemo potest. Међутим, већ доста рано у теорији су се појавила супротна мишљења, а нарочито je снажно и одлучно бранио правку ваоьаност уговора Унгер (Verträge zu Gunsten Dritter, Jena, 1869). Исто тако je и судска пракса врло рано признала вјеровнику промисару право да тужбом може тражити од дужника —■ промитента извршење чинидбе трећем лицу, на коју се уговором обвезао (14). Ово je питанье за аустриско грађанско право било дефинитивно ријешено и законодавним путем, тзв. Трећом новелом Опћег грађанског законика из 1916 којом je измијењен § 881 и изрично признат уговор у корист трећег као ваљан правни акт и то како неправи тако и прави уговор у корист трећег. Да ли je у питању прави уговор у корист трећег, то по Новели зависи од споразума контрахената, односно од природе и сврхе уговора, а у сумњи се узима да трећи стиче самостално право ако чинидба иде управо („поглавито“) њему у корист. Све ово важи и за час, у којем треће лице стиче право, с тим да у случају предаје неког имовинског добра, уколико ни je . друкчије уговорено, трећи стиче право часом предаје имовине промитенту. Даљње je важно начело да трећи стиче право без прихвата или приступа, па и без обавјештења, али му с друге стране припада право одбити намјену, у којем случају се сматра као да право није ни стекао. Тада промисар у правилу може тражити испуњење чинидбе самом себи, а некада (напр. код уговора о животном осигурамьу и возарског уговора) може као корисника назначити друго лице (15). Иначе се узима да се уговор гаси због нескривљене немогућности испуњења (16). На исти начин као у Новели рјешено je питање уговора у корист трећег и Предосновом Грађанског законика (§§ 868, 869). Када се зна да je Tpeha новела важила само на једном дијелу подручја наше државе (Словенија, Далмација), можемо се питати да ли новелирана правила о уговору у корист трећег важе и за наше читано државно подручје. Многи сматрају да правила новелираног Опћег грађанског законика важе само на оном дијелу подручја наше државе, на којем су новелирани прописи били раније на снази. Друти мисле обратно и то са разном аргументацијом. (Новеле су блиске савременој правној науци, правно јединство за читано подручје државе, правка правила старих закона значе само начелну примјену појединих института и за то нужна примјена свих правних правила бивших закона на подручју наше државе.) (17). Ми држимо да се с правом може одговорити да ова правила важе за читаво наше државно подручје. Ако Закон о насл>еђивању

(14) Krainz: о. с. § 319, I; Klang: о. с. уз § 881, III; А, Ehrenzweig: Die sogennanten Zweigliedrigen Verträge, 1895, стр. 76 и сл.; С. Јакшић: Облигацпоно право, општи дио, Сарајево 1953, стр. 153 и сл.

(15) Klang: о. с. § 881, V. § 882, I; Krainz: о. с. исто мјесто; Јакшић о. с. стр. 156—157.

(16) Oser; о. с. § 83, VI.

(17) Види дискусију о овом питању приказану у часопису „Наша законитост“, бр. 3/53.