Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

394

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

изрично допушта као правно ваљан уговор о доживотном издржаваньу у корист трећег, онда се нужно мора узети да наше позитивно право усваја и прихваћа уговор у корист трећег као правки институт и да, пошто у закону нема ближих прописа не само о уговору у корист трећег, него и о уговору о доживотном издржавању у корисг трећег, у смислу и оквиру прописа Закона о неважности правних прописа донесених прије 6 априла 1941 и за вријеме непријатељске окупације, треба и за један и за други уговор да важе правила грађанског права о уговору у корист трећег. Та правила за наше право без сумкье су правила Новеле, којом je овај уговор ближе одређен, углавном на подлози идеја и начела већ формулисаних у другим савременим законодавствима (нарочито њемачком и швицарском) (18) и усвојеним у новој правној теорији. Ваља нарочито истакнути да наша правна теорија опћенито усваја уговор у корист трећег, при чему ce може ca сигурношћу закључити да се она, поред тога што у погледу овог уговора иде упоредо са тековинйма модерне правке науке, посебно ослагьа на правна правила која произлазе из новелираног Опћег грађанског законика односно Предоснове (19). Штавише сматра се да je уговор у корист трећег могућ и по Српском грађанском законику иако у вьему нема прописа о овом уговору (20). За развој овог института интересантна je чињеница, да je још француски Code civil уз одређене услове признао овакав уговор правно допустивим и да je односни пропис Француског грађанског законика у француској правној теорији широко туманен (21). Али сада, када смо видјели да изложена правила грађанског права о уговору у корист трећег треба да раже и за уговор о доживотном издржавању у корист трећег у смислу одредаба Закона о на-

(18) По Њемачком грађанском законику (§§ 328 —335) за питање да лтг ка основу уговора припада трећем лицу самосталан и непосредан захтјев на испуњење чинидбе од промитента, одлучна je садржина уговора, а иначе се то има просудити по свим околностима, а посебно из сврхе уговора. Све ово важи и за час настанка права трећег лица, тј. да ли одмах заключением уговора или само под одређеним претпоставкама, као и да ли контрахентима припада право раскидања и измјене угобора без пристанка трећег лица (§ 328).

Ни швицарско право не садржи битно друкчије рјешеше. По овом праву уговор у корист трећег постоји и онда ако, недостатку изражене воље контрахирајућих страна (Willensmeinung), то одговара обичају, тј. ако се ради о таквом уговору односно о таквом случају да се у животу и промету обично и редовно у зима да трећем лицу припада право на тужбу или ако то произлази из свих околности и сврха уговора, а наро-71 TITO г т чо уговорена чинидба јасно иде у корист трећег лица (Види: Oser: Кош. zum Schweizer. Zivilgb. das Obligationenrecht, 1915, уз чл. 112, IV; Tuhr: Algem. Teil des Shweizer. Obligationenrechts, 2. Halbb, 1944, § 82, III). Даљња важна правила швицарског права о уговору у корист трећег јесу: 1) трећи стиче право одмах, ако уговором није што друго одреЬено. У сумььи се узима да стиче одмах; 2) право треЬёг може бити опозиво и неопозиво било раскидањем уговора од стране контрахената или укидањем права трећег лица. Међутим, уколико уговором или посебниж прописом -није за поједине врсте уговора (напр. уговор о животном осигурању) није друкчије одређено, ово више није могуће од оног часа када трећи саопшти промитенту да ce хоће користити својим правом. (19) Јакшић; о. с. стр. 154 и сл.; М. Константиновић; Облигационо право, 1953, Београд, предавала према биљешкама В. Капора. (20) Аранђеловић: Основи облигационог права, Општи део, 2 изд., Београд, 1936, стр. 82 и 83.

(21) Code civil: чл. 1121, 1165.