Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

414

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

има протласити уступилац, тј. наследник који je наследством стечену имовину отуђио (уступно) (35). Није јасно зашто je закон употребив израз: „уступ“, „уступање“ и зашто je овај институт уопће унесен у закон кад не производи никакие наследноправне последние (36). Наиме у чл. 139, ст. 2, одрицале у корист сдређеног наследника сматра се изјавом о уступалу „свог наследног дијела“. Последица овога јест да наследник у чију се корист врши уступала не задобива тиме никаква веЬа или шира наследноправна овлаштела. Он није у погледу уступЈвеног дијела наследник оставиода (37). Зато je вьегова одговсрност за дугове и остале обавезе ограничена само на квоту, дио наследства које je иаслиједио по властитом наследном праву. За наследника уступленог дијела има се увијек утврдити -уступилац (38). Он Ъе унаточ томе што je свој дио .уступио којем сунаследнику, ипак одговарати за дугове и остале обавезе (легате) управо као да нема уступала (39). Управо ради тога што уступала свот наследног дијела није одрицале од наследства, за које иначе важи одредба да не може бити дјеломично ни под увјетом (чл. 139, ст. 1), дрйшмо да уступаше може бити ограничено на одређени дио или поједине ствари и права из наследног дијела, као што може бити везано •сдређеним увјетима. С тим у вези у пракси се појавило питање тко се има прогласити за наследника у случају уступала наследног дијела сунаследнику: да ли само сунаследник или наследник који je свој дио уступио. По једном мишлелу суд треба да прютласи, утврди (рјешелем о насљеђивању) који су наследници. Према томе у рјешењу о наслеђивалу треба да буде наведен и онај наследник који се одрекао у корист другог сунаследника. Међутим из диспозитива рјешела о наслеђивалу ипак би морало бити видливо, за случај уступала наследног дијела, који je наследник и коме уступио свој дио. По другом мишлелу, рјешелем о наслеђивалу треба обухватити само оне наследнике који су задржали свој наследнички дио а лису га уступили као и оне чији je наследии дио услијед уступала увећан. Према томе мишлелу у диспозитиву рјешела о наслеђи-

(35) Код тога треба истаћи да се стјецалац уступљеног насљедног диЗела не сматра насљедником већ обичним сљедником у смислу правних правила грађанског права. Према томе на њега не прелазе овлаштења и обавезе наследника. То важи и кад се ради о особи која није истовремено позвана на наследство. Ако je уступање извршено у корист сунасљедника, који би иначе и правом акресценције наслиједио уступљени дио, тада се овдје не би радило о уступагьу већ о случају правог одрицања од насљедства, насљеђа (Види: др. Б. Благојевић; нав. дјело, стр. 383).

(36) Вјеројатно je разлог томе да се омогући једноставније склапање двостраних правних послова међу сунасљедницима лутем изјаве о примању уступљеног дијела насљедства у оставинском поступку. У противном, за ваљаност уступања било би потребно испуњење формалности одређених правним правилима грађанског права о склапању правних послова изван -оставинског поступка. , С друге стране, институт уступања насљедног дијела •сунасљеднику омогућује лакши прелаз уступлзёне имовине на сунасљедника пошто овај не мора чекати диобу насљедства (по чл. 149, ст. 1).

(37) Насљедник одговара за 'дугове оставитеља до висине вриједности -наслеђене имовине (чл. 145, ст. 2), а не и имовине која му je уступљена.

(38) Видн: Објашњеша уз чл. 139. (39) Пошто само насљедник који се одрекао насљедства не одговара за дугове оставитеља (чл. 145, ст. 2).