Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

416

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

важи ггретпоставка да je одрицале на снази и да га обавезује, и перед тога што je оставител наследнику, с којим je склопио споразум о одрицању, оставив наследство. Такво становиште противноje начелу еадржаном у плану 135, С друге стране, споразум о одрицању (у смислу чл. 140, ст. 2) je двостраии правки посао који обвезује само контрахенте (претка и потомка) међусобно, а нема неттосредног правнот 'учинка према трећим Треће особе из тога, споразума немају непосредно никаквих права ни овлаштела. Тек касније, уколико споразум о одрицалу буде још на снази у часу смрти оставитела, може произвести свој правки учинак тако да. омотући улажење трећих особа у крут особа позваяих на наследство (у смислу чл. 142 и 143). Споразум о одрицалу од наследства везује дакле само насдед,ника који се одрекао, а не и самог оставителю. Он оста je и дале Слободан да својом имовином распоређује и одлучује по своме нахођењу. Према томе он може увијек ослободити наследника легове изјаве о одрицалу садржане у споразуму, па га унаточ томе може именовати својим наследником. Самим тим што je изјавом последле воле нека особа одређвна за наследника, на ту особу у часу смрти оставитела прелази оставина. Међутим кад се ради о законском наслеђивању наследник у тштању морат ће доказати да je споразум о одрицању ставлен изван снаге, те да му услијед тога припада право наследства, уколико му остали насљедници ово буду оспоривали. (б) Одрицање од наследства кад je наследство отворено, тј. кад je већ наступила деладија и прелаз оставине на наследнике, могуће je само у оставинском поступку давалем негативна наследничке изјаве. Наш закон не познаје могућност склапала споразума о одрицању наследства, за вријеме трајала оставинског поступка између наследника међусобно или ових са трећим особама (које би за случај одрицала иначе биле позване на наследство). Сваки такав правки посао, споразум о одрицалу, обзиром на пропис чл. 135, како je напријед наведено, представла акт располагала наслеђеном имовином који нема везе са оставинским поступком. Према томе за оваква располагала важе прописи односно правка правила грађанског права а не Закона о наслеђивању. У оставинском поступку могућа je само изјава о уступању наследног дијела сунаследницима по чл. 139, ст. 2. (в) Закон о наслеђивалу предвидио je да се у оставинском поступку може дата изјава о одрицалу од наследства у корист сунаследника (чл. 139, ст. 2). Видјели смо да се такав начин располагала оставином сматра као изјава о уступалу наследног дијела а не као одрацале од наследства (наслеђа). Таква изјава дакле не представлю одрицале од наследства. Ипак она се не би могла једнострано опозвати. За лу такођер вриједи одредба чл. 141 о неопозивости наследничке изјаве, односно о увјетима за лен поништај. Разлог томе видимо у чиленици што се сбзиром на последице које произлазе из чл 138, ст. 1, и 139, ст. 2, овдје ради заправо о прихвату-