Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

423

ку изјаву требало je у таквом случају омогућити да може опозвати изјаву о приманку наследства, чиме би ослободио оставиноки сущ дужности да расправлю о спору о праву, однюсно да удућује страйке на парницу. Тада би суд могао поступак довршити као да изјава није уопће дата, дакле према подацима којима расоолаже. Истина, у случајевима кад je наследник упућен на парницу, односно на покретање ушранног поступка, он може томе избјећи препуштагьем рока из чл, 226, ст. 4. Тиме његова позитивна наследничка изјава ипак није престала егзистирати и о н»ој суд мора ипаж водити рачуна. У случају кащ би постојала могућност опозивања поэитивне изјаве све то не би било потребно. Услијед тота држимо да je садржај чл. 141 требало конципирати тако да се установи немогућност опозивања негативне изјаве. ДосЈведно томе установи поништаја односила би се такођер само на ту изјаву. Поред тога требало би унијети нови трећи став који би отприлике гласно: „Насљедник који je дао изјаву о примању наследства по одређевом основу позиваяьа може до свршетка оставинске расправе или опозвати наследничку изјаву или се одрећи права наследства стеченог по томе основу, уколико није располагаю цијелом или којим дЈгјелом оставине (чл. 138, ст, 1)“. На тај начин отпала би потреба поништаја позитивне наследничке изјаве у смислу ' садашњег прописа чл. 141, ст. 2. С друге стране омогућило би се еластичније вођење оставинског поступка и створила основа да се наследници могу лакше опоразумјети о диоби наследства. Држимо да je требало ома:ућити опозивост позитивне наследничке изјаве не само с разлога што она по закону није обавезна (обзиром на начин препаза оставине на наследнике), већ што у случају кад није била дана шгкаква изјава, постоји могућност да насле;дник до свршетка расправе даде нетативну наследничку изјаву, Према томе свеједно je када ће услиједити негативна наследничка изјава; да ли на почетку или свршетку поступка, обзиром да je она и тако увијек конечна. IV. Употреба правних лијекова због формалних недостатака у погледу давања насљедничких изјава Закон о наслеђивању у неколико отступа од уобичајене класификације разлога због којих je могуће улатагье правяог лијека. У парничном и кривичном поступку строго се води рачуна о- разлозима због којих je могућа употреба редовяих правних лијекова па je у складу с тим, у тим поступцима одређен садржај правних лијекова и друтостепеяих одлука. Тако се, у парничном и кривичном поступку, првостепена пресуда мшке побијати због повреда материјалног и прсдесног права, као и због погрепшот или непотпуно угврђеног чишеничног стања. У Закону о наслеђивању није такво разликовање посебио натлашено, па се поставла питагье: из којих се разлога може побијати одређева одлука (рјешење о насљеђивагьу) и да ли у томе псстоје нека ограниченна и у коме правду.