Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

426

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

О недостацима у погледу форме појединих изјава странака,. у случају кад je таква прописана, суд мора Вo|дити рачуна по служ&еној дужности. То значи да he и ояда кад се рјешење о наслеђивању побија из којих других разлога преиспитати побијану одлуку и са ове стране. Потто у нашем процесном праву другостепени: суд има могућност да размотри гцрвостепену одлуку само кад je против ње уложена жалба, јер у правилу не постоји устаяова пре-,испитивања првостепених одлука без улагања жалбе, могуће je да постане правомоћном и таква одлука (рјешење о насљеђиваау) која се оснива на повреди продесних прописа. Окружни суд нема дакле могућности ,да одлучује кад није била уложена жалба. У том случају нема модућности ни улагања ревизије по чл. 186, jep je ова допуштена само против одлуке окружнот као другостепеног суда. Исто тако заинтересиране странке не могу покренути и водити самосталшу парницу у случају спора по чл. 223, ст. 2, точ. 5. Ово с разлога што je вођење спора могуће само кад сам суд у току оставиноког поступка у пути странку на парницу по чл 226. У томе случају je уједно обавезно прекидање поступка (чл. 223, ст. 1). За Обаранье оваквст правомоћног рјешења о наслеђивању преостајала би само евентуална могућност вођења одвојене парнице, само уколико би постојали увјети за понавлање поступка по правилима парничног поступка (чл. 238). Међутим, држећи се онога што je садржано у оравним правилима из §§ 623 односно 624 бив. Грађанског парничног поступка надостади у погледу, эаконске форме појединих изјава не налазе се међу разлозима због којих je, по правилима тог поступка, могуће подизање тужбе због ништавости односно за обновлење. Услијед тога на ово питаоье треба, негативно сдповорити, Према томе нема мјеста вођењу накнадне посебне парнице након правомоћнот довршења оставинског поступка. Ово такођер говори у прилог тези да се оспоравање, формалне валаности наследничке изјаве може остварити само у жалбеном поступку.. Односно, уколико je у другом степену рјешавао окружни суд, било би мјеста улагању ревизије. Вођењу спора односно упућивању на парницу у току оставинског поступка има мјеста само у случају кад постоји спор о томе да ли се нека особа одрекла наследства (чл. 223, ст 2, точ. 5). Код тога се предпоставља да je изјава о одрицању дата у форми и на начин који je прописан законом. У овом случају радило би се заправо о спору како тумачити вољу даваоца наследничке кзјаве. У питануу би био дакле спор о интерпретацији садржаја изјаве (45).

(45) Др. Б. Благојевић сматра (нав. дјело, стр. 339) да je обавезно упућиваше на парницу у случају кад су спорне чшьенице о томе да ли се неко лице одрекло наслеђа (чл. 223, ст. 2, точ 5). а то je кад je одрицање извршено споразумом са оставиоцем још за његова живота (чл. 140); или послије отварања наследства уколико би лице које се одрекло наследства оспоравало пуноважност тога одрицања; или кад су спорне чиььенице које представљају примитак наследства радшама које наследника лишавају права на одрицање од наследства (чл. 138), Држнмо да овамо спадају и спорови којп би проистекли из примјене чл. 139, ст. 1 и 2, о томе да ли се ради о дјелимичном или увјетном одрицању, дакле о одрицању које не би било валано или о уступању наследног дијела.