Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

427

Остала питања, тј. да ли je приликом давања изјаве о одрицању оовријеђен формални закон, могу се раслравити само у жалбеном а не у парничном поступку.- То особито важи кад се ради о таквим процесноправним яедостацима које je могуће накнадним: актима уклонили (шапр. даваньем изјава о одрицакьу у ваљаној форми). То ће редрвито бити у случају кад се валаност одрицакьа оспорава само због недостатка форме или кад суд по службеној дужности нађе да постоје недостачи у томе правду, како je напријед изнијето. Међутим, кад валаност одрицања оопорава наследник који ce одрекао наследства тврдећи да не постоји адрицаи>е, спор о овод чињеници може се ријешити у парниди на коду he суд упутити таквог наследника по чл. 223, ст. 2, точ. 5. У овом случају не ради се о побијању наследничке изјаве због недостатка зажоните форме, већ о оспоравању садржаја изјаве, њене егзистенције и обавезяости. Недостатак зажоните форме овдје представла уствари само помаажање потребив гаранције у потледу аутентичности изјаве о одрицању. У случају кад je оставински суд пропустио да наследника упута на парницу, ово питање може се у жалбеном поступку ријепшти тако што ће жалбени, тј. другостепени суд утврдити претходно да ли се ради о спору због кога je упућивакве на парницу обавезно (чл. 223, ст. 2, точ. 5). У позитивном случају укинут he првостепену одлуку те првостепеном суду наредити да изврши упућивање на парницу по чл. 226 (46). .У негативном случају, кад нађе да нема мјеста упућивању на парницу, размотрит he по службеној дужности одлуку оставинсжог суда и поступак који joj je претходио, преиспитати како je споменуто и формалну валаност датах изјава (о одрицачьу од наследства). У случају кад нађе да су ове изјаве дате противно пропиоима закона, укинут he одлуку те упутити оставински суд да манжавости уклони и донесе нову одлуку. Исто ово право припада и оставинском суду у случају кад се послужи овлаштењем из чл. 184, ст. 1 (47). (3) Закон о наслеђивању не садржи посебне прописе којим би била регулирана овлаштења другостепеног суда. Из одредбе чл. 184,

(46) 'Упућивање на парницу спада у надлежност оставинског а не другостепеыог суда, већ из разлога што оставинском суду треба оставити могућност да поновно размотри оспорена питања, изврши евентуално допуну поступка, па према резултату овога одлучи о упућивашу на парницу, Према томе другостепени суд није овлаштен да у своје рјешење укључи и одредбу о упућивашу на парницу. Таква одлука представља уствари акт управљања осгавинским поступком па њено доношење спада у искључиву надлежност оставинског суда. Taj суд je дужан да одлучи и о прекидаььу тога поступка.

(47) Држимо да je у чл. 184, ст. 1, погрешком формулирано „жалба се подноси котарском суду“, умјесто оставинском суду, Наиме, оставински суд je онај суд који je овлаштен да преиначи или опозове своје рјешење, штопроизлази из преосталог дијела текста исте одлуке. Иначе изгледало би: као да би се радило о котарском као инстанционом суду, тј. суду другог степена, што не стоји. У нашем процесном праву нема могућности да исти суд суди у првом и одлучује у другом степену поводом својих властитих одлука. Овлаштење оставинског суда да преиначи односно опозове своју властиту одлуку (чл. 184, ст, 1.) није инстанционог карактера. Очигледно je да je законодавац под „котарским судом“ мислио на оставински суд - , обзиром да су код нас оставински само котарски судови.