Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНУН ЛЕКЕ ДУКАЂИНА

431

Богишић остао кратко време и боравак je био, 'изгледа, без успеха, пошто je већ 10 јула писмом са Цетиша молио Деграна да се он ■обавеети са своје стране о Закону Леке Дукађина. Међутим, Дегран му се жали (одтовор од 2/14 августа) да je „куцао на сва врата“ али није ништа писано нашао. Па ипак Дегран je добио бар једа« хюзитиван и одређен податак, найме да тога закона нема у писменој форми што je Богишића упутило на метод анкетиратьа, који je он joui 1873 примени© у Црној Гори (4)_ Затим je Дегран упознао Богишића са установом серђеда (5). Свака „Гора“ („Планина“) шаље своје претставнике у Скадар где улазе у веће, које je нека врста апеладиовог суда за одлуке нижих судов а арбашашких племена (фисова или „барјака“). На челу тот скупа налази се серђеде. То je, вели даље Дегран, врло мудар закон који би и њега интересовав a чије се одредбе знају на основу традиције; старци (старейшие) •свакако да имају добру меморију али није искључена мотућност да они мало по мало мењају традидију, ма да су Деграиа убеђивали у супротно; ствари које они решавају малобројне су и једноличне: ©свете, својина и слично. ■ Серђеде прилично добро функдионише и аегове одлуке су, по извршеној хомологацији, обавезне и за турске судове. Са своје стране, по повратку на Цетиње Боспишић се обратно турском посланику Февзи-беју. Посланик му je изашао у сусрет, али je захтевао да га Богшдић уопште не помиње нити дитира као свој ;извор обавештеаа. Февзи-беј je потврдио Дегравов податак да Закон Леке Дукађина не постоји у писменој форми. Али како je и он сам позяавао материју која je интересовала Богишића, то je његова помоћ за нашега паучника била дратодена. Февзи-беј je потстакао скадароког валију да сабере обичаје арбанских горштака. Он je изложив укратко организадију аутономне уттраве горштачких племена на челу ко je стоји један Арбанас-мус лиман, Тежиште његових сбавепггења тицало се односа племена (каю неке конфедерације) и турских власти, Нагласио je Богишићу да пошто не постоји ништа писано он би морао састати се неколико пута са Горштачким већем у Скадру и са шима дискутовати. Зато je сматрао да треба вршити анкетиратье на више страна и задовољити се оним што се добије тим путем. Обећао je своју даљу помоћ, и доиста je Февзи-беј одржао реч. Ускоро затим je превео из Годишњака Скадарског вилайета: 1) статистички опис Малесије и горски/х племена (стр. 66 и сл. Tod ишњака за 1892) и 2) Закон Леке Дукађина (стр. 71 и сл. из истога извора). Февзи je турске текстове преводио на француски а Ботншић je ЛИЧНIO писао. Твриторија примене закона Леке Дукађина били су по ньему десет брдских или горских кантона и четири кан-

(4) Остављам Вогишићев рад према Напутку из 1867 >по страни, jep je први и није њим лиЧно -руководио као 1873.

(5) Богишићев архив XVI, 19 стр. 75—80. Дегран вели да je молио и свештенике да га помогну у тражењу Закона Леке Дукађина. Међутим, он у том правцу није имао успеха као 50 година раније Екар. Примитивни и потпуно у служби Аустро-Угарске католички свештеници сматрали су свакако да не смеју чинити услуге ни у чисто научне сврхе претставнику Француеке Републике.