Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

442

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Мада je арбанашка породица агнатска као и наша, ипак приликом женидбе гледа се да je млада не само „роткиња“ већ и да je лена. „За женама су Арбанаси понешенији него ли Црногорци“ (Богишићев архив XVI, 24а, No 1 —8) (27). Оштри патријархални карактер оглвда се у потпуном одлучиватьу оца о женидби; отац може верити дете у колевци („па и прије него се роди“). Девојка се не пила, „нити ће се сна противити, нити je она кад познала младожењу, баш кад су ју у колијевци вјерили, па ако га je кад и виђела, неће казати да га позна“). Несрећни бракови су чести, о томе и песме певају Веридба je закључена са датой речи, „пошто je ријеч као да je и вјенчање било“. По датој речи избаци се пушка, преда дар-обележје за девојку, која се не помаља. Девојчино братство добија „куљаче“ (= колаче) од младожењиних сватова. To je трат (симболичан> некадаппьег откупа радне снате. Кул>ачи се састоје из пецива, сира, хлеба, вина за по једног претставника сваке куће у братству. Куљачи се могу и „на срамоту“ тражити од оца девојчиног ако их није донело младожењино братство. Дакле, за куљаче одговара у крајњој линији отац девојке јер сила према туђем братству водила би сигурно крвној освети. Углављена веридба не може се, у начелу, раскинути. У претпоставци да дође до тога, Марко Мюьанов као и остали познаваоци арбанашких обичаја сматрали су (тврдили су В. Богишићу) да би то бис повод крвној освети и рату међу братствима. Раскид веридбе се сматра као тако велика срамота и штета да се приликом умира цени као једна глава у корист повређеног братства. Таксђе отмица жене сматра се као тешка увреда и повлачи за осбом крвну освету и племенски рат. До крвне освете долази и у случају отмице туђе или обећане девојке. Ипак има изузетака, будући младожеша сам отима вереницу јер (1) хоће да je узме пре утовореног рока и (2) жели да избэгне трошкове свадбене. Важно je истаћи да се код отмице не води рачуна о вољи девојке: она je обичан предмет у тој ствари. Отпада (не увек) крвна освета ако je отмица вршена с вољом девојке. која иначе није ником обећана, Вероисповест и вера код Арбанаса не игра никакву улогу приликом женидбе; штавише Марко Миљанов наводи с луча ј Арбанаса муслимана који има две жене, прва je муслиманка а друга „латинка“; од све друге и деца су католици, Интересэнтно je да има случајева да муслиман да je кћер немуслиману. То значи да у XIX веку племенска веза и племенски брачни обичаји су јачи од религија којима племеници ггрипадају. Несумњив доказ колико je племенско устројство живо и снажно у Северној Арбанији (тако je било у Црној Гори до почетна XVIII века). Сродство по мушкој лози je брачна сметња нессракичено, напр. девојка рођена у племену Хоти не може се удати никада за свога племеника. Код ши-х je племе (а тим пре

(27) Ипак „На кућу и младића и девојке гледа се више него у Црногораца, премда гледају и на личност дјевојке, тј. да je лијепа, али да je од coja и она и он: на то се највише гледа. (Ништа човјека зову мађуп, a јунака најбољега „си Марку и Крали“ као Марко Краљевић. Знаду и за Милоша, али највише Марка о коме има много и много прича)“. Богишпћев архив XVI, 24а No. 31.