Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1956, page 81

67

СУДСКА ПРАКСА

ствари, то су већа за управне спорове при оцени законитости решена нарочито обраћала пажњу да у исшгшом поступку буду поштоваыа основна начела уцравног поступка начало материјалне истине, начело официозности, начело контрадикторности и др. С обзиром на то да je у пракси управних органа било доста распрострањено погрешно схватање начела слободне оцене доказа у управном поступку, a које je схватање доводило до произвољносги управних органа и оживл>аван.а давно напуштене теорије формалних доказа, то су већа за управне спорове у низу својих пресуда, ништећи решена управних - органа заснована на таквом погрешном схватању, објаснила садржину и прави значај слободне оцене доказа. Тако je у пресуди Савезног врховног суда Уж. бр. 588/53 од 12 јуна 1953 истакнуто да слободна оцена доказа не значи да управни орган доносећи на основу те оцене свој закључак није ничим везан, jep je управни орган и у таквом случају дужан да из утврђених чиненица изведе логичан закључак у потледу чињеничног стана и образложи зашто пој единим доказима није поклонио в>еру. Предње становиште je заузето поводом конкретног случаја у коме се орган социјалног осигурања при утврђивагву радног стажа осигураника ограничио искључиво на податке евиденције социјалног осиггурања, не узимајући у одену и исказе сведока којима je осигураник доказивао дужи радии стаж. Првостепени суд одбијајући тужбу осигураника нашао je да орган социјалног осигурагьа таквим Поступком није повредио закон, пошто je Слободан у оцени доказа, па je могао слободно да се определи само за податке своје евиденције, не оцењујући остале доказе које je осигураник понудио. Савеэни врховни суд уваживши жалбу осигураника својом напред наведеном пресудом нашао je да je ово схватање како органа социјалног ооитурагьа тако и првостепеног суда урпреци са правилно схваћеном слободном оценом доказа у управном поступку. Врховни суд HP Србије у пресуди У бр. 4052/52 од, 28 марта 1953, заузео je становиште: Кад постоји слсбодна оцена доказа, онда се не могу постављати никаква ограяичеша колики број сведока и каквих треба да буде, већ управlни орган треба да тражи онолико колико сматра да je довољно за његово убеђеше о некој чињеници. За то може бити довољан и сам исказ тужиоца или јвдног сведока или пак већег броја сведока, па да се поверује или не поверује, но у сваком случају мора се сбразяожити зашто се и једном сведоку верује или не верује. Ово становиште заузето je и у низу других пресуда којима су поништена решеша органа социјалног ооигурања о н&признавагьу радног стажа осигураницима кад год се исти доказује исказом само једног сведока, jep се према погрепшом схватању органа социјалног оеигурања радни стаж може доказивати исказима најмање два сведока који су са тужиоцем били запослени код истог послодавца.