Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1956, page 85

СУДСКА ПРАКСА

71

зију, а то право већ je признато другој удови истог службенпка која je с њим склонила брак после његовог раскмда заједничког живота с првом женом управни орган није овлашћен да решава питаше ваљаности брака као претходно питавье, јер брачни опорови спадају у искључиву яадлежност редовних судова у смислу чл. 94 Основног закона о браку. 111. Решење По окончаном испитном поступку, а на основу чињеничног сташа утврђеног у том поступку, управни орган дужан je да донесе решење о ствари која je била предмет решаваша и да то решење на ваљан начин достави страици. Према томе, доношеше решеша je циљ управног поступка, a њиме се за странке стварају одређене правне ситуације, Порвд тога, у жалбеном поступку се оцењује правилност и законитост решеша донетог у првом Степану, затим изврпшо решеше извршује се у извршном поступку, и најзад кокачнэ решеше je предмет оцене закоиитости у управном спору. Због све нарочите и многоструке важности решеша донетог у управном поступку нужно je да се оно доноси у одређеној форми и са тачно одређеном садржином, Одоеђена форма и садржина решеша доприносе правилности провођеша управног поступка уопште, jep je због тога управни орган принуђен да са више пажше води управни поступай, а исто тако одређена форма и садржина решеша имају за циљ да убеде странку у правилност донетог решеша, односно да јој олакшају коришћеше правне заштите уколико je тим решешем незадовољан. Но и поред тога, пракса управних органа показивала je знатна отступаша од обавезе да решеша у управном поступку буду допета у одређеној формм и са одређеном садржином. Ови недостаци доводили су до ништеша већег броја решеша у управним споровима. Судском праксом побољшан je рад управних органа у том погледу, али ипак и сада нису усамљени случајеви поништаја решеша због повреде правила о форми и садржини решеша донетог у управном поступку. У ггракси већа за управне спорове нарочито je наглашено да коришћеше правне эаштите против управног акта није условљено постојашем прописане форме у којој je акт требало бити донет. И кад решешу није дата прописана форма, шиме се може репшти о праву или обавези странке, па joj се стога омогућује правка заштита и против таквог решеша. У овом смислу je решеше Савезног врховног суда Уж. бр. 1682/53 од 25 новембра 1953. Оспорени акт није донет у уобичајеној форми управних аката, али се тим актом одбија захтев тужиода да му се у радни стаж за пензију урачуна време проведено на отслужешу кадровског рока. Пошто форма управног акта ни je j едина меродаана за просуђиваше карактера управног акта, то je погрешно становиште првостепеног суда да оспорени акт претставља само мишљеше туженог органа због тога што je донет у таквој форми да се шиме тужилац извештава да