Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

444

гледу неког права које би имала било према оставиоцу било према оставини као цјелини. Уступале насљедног дијела, уствари уступале имовине стечене насљеђиРањем, дакле имовине која се затекла у часу смрти оставиочеве, не односи се на наследноправна овлаштела у цјелини. Као што уступале не обухваћа ону имовину ко ja би се накнадно пронашла по довршеном оставинском поступку, тако се исто не односи ни на ону имовину коју je насљедник-уступилац примио од оставиода за легова живота на темелу бесплатних и с њима изједначених располагања (чл. 34), која би се иначе урачунавала том законском наследнику у његов насљедни дио (чл. 51). Према томе, имовина стечена тим путем (на темељу бесплатних располагања) као и она коју je насљедник примио из оставине, представла у ствари насљедни дио (цјелину) једног законског наследника. Уступалем наследное дијела у корист сунасљедника, наследник уступилац није дужан уступити сунаследнику вриједност дара, тј. ону имовину коју je за живота оставиочева од нега бесплатним располагањем примио. Ни у случају кад би се радило о правом одрицању од права на наследство, особа која се одрекла од права наследства није дужна вратити дар. већ га на против задржава (чл. 55, ст. 1). Ипак се тај дар урачунава у наследии дио наследницима који долазе умјесто особе која није наследила услијед одрицала на наследство (чл. 61, ст. 2). Према томе, насљедник-даропримац, и поред тога што je у цијелости свој наследии дио уступио одређеном сунаследнику, сматра се наследником у погледу оног дијела имовине коју je примио од оставиоца за негова живота на темелу бесплатних располагања, као што се сматра наследником и у погледу оне имовине која би се евентуално по довршењу оставинске расправе накнадно пронашла (чл. 235) или коју би имао наследити након извршеног уступала услијед прираштаја (чл. 142, 143). Из овога дале слиједи, да се код одрицања у корист сунаследника не ради уствари о уступању „наследное дијела“ у смислу права наследства (како би то прозлазило из граматичке интерпретације овог израза употребленог у одредби чл. 139, ст. 2, и чл. 149, ст. 1 и 3), него о уступању имовине или дијела имовине коју je наследник-уступилац стекао из оставине наслеђивањем у име свог наследное дијела. Појам „наследии дио“ употреблава се у правилу у смислу наследноправног овлаштења која неком наследнику припадају на темелу наслеђивала, односно ньеговог наследное права (тако у чл. 51, 52, 53 и сл.) „Наследии дио“ значи скуп свих наследноправних овлаштења која једном наследнику припадају у односу на оставину. Он уствари представла дјелокупну имовину једног наследника стечену темелем наслеђивала. И то како ону коју добива из оставине, тако и ону коју je за живота оставиочева од лета примио на темелу бесплатное располагала (ако му се урачунава у легов наследии дио), као и ону која би се евентуално накнадно пронашла иза правомоћно довршене оставинске расправе. Очигледно je, дакле, да израз „наследии дио“ употреблен у чл. 139, ст. 2, не одговара