Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ОДРИЦАЊЕ ОД НАСЛЕДСТВА

445

ономе што тај појам, употребљен на другим мјестима и одредбама закона о наслеђивању у правилу означава. Поготово он не одговара ономе што je законодавац изеразио у одредби чл. 139, ст. 2. Употреба неког другог израза боље би одговарала. Чини се да" би умјесто израза „наследии дио“ израз „насљедна имовина“ потпуније означавао карактер института уступања нормираног у чл. 139, ст. 2, jep je очито да наследник не уступа сунасљеднику свој наследии дио (своје насљедноправно овлаштење) него наследством стечен дио имовине из оставине. Изгледа да je управо то што je у чл. 139, ст. 2, као технички термин употреблен израз „наследии дио“, који иначе има своје одређено значене, изазвало разна колебагьа и различита рјешења у пракси, која су се одразила у стављању већег акцента на овај појам у његовом устаљеном и одређеном значају, у смислу наследное права и наследноправних овлаштења. Одатле се развило схваћане да насљедник-уступилац не уступа одређеном сунасљеднику само дио имовине него свој насљедни дио, дакле уједно и насљедно право на тај дио. Ато би доследно проведено рађало последицама које смо раније споменули, найме да би се у томе случају наследником сматрао онај наследник у чију je корист извршено уступане наследног дијела, што je међутим свакако у противности са суштином самог института уступања наследног. дијела у корист одређеног наследника. 111. Одређени наследник-прималац уступленог дијела, сматра се наследником само у погледу оног дијела оставине који му особно, на темелу ньеговог наследноправног овлаштења припада. Према томе, он није насљедн ик у погледу оног дијела имовине која му се уступа од стране којег другог наследника. У односу на тај дио имовине, иако потиче из исте оставине, он се сматра само правним следником наследника-уступиоца. Према томе, он није непосредни следник оставиоца, jep je између њега и оставиоца интерполиран наследник-уступилац. Наследник прималац уступленог дијела задобива имовинскоправно овлаштење у погледу уступленог дијела на темелу одређеног правног посла уступања, а не на темелу наслеђивања. Наследничка изјава којом наследник уступа свој наследии дио одређеном сунаследнику, нема карактер наследничке изјаве а одрицању од Наследства (чл. 136), него претставла изјаву, уствари понуду одређеном наследнику, да преузме оно што je наслеђивањем стекао из оставине. Одатле излази да се наследник који се одрекао наследства у корист одређеног наследника, у случају не примања гьегове понуде од стране тога наследника, не би могао одрећи наследства. Изјава о уступању уствари представла акт располагања наследством, дакле прећутну изјаву о примању наследства. Међутим, ако je нека особа већ дала изјаву о примању наследства то je не спријечава да даде изјаву о уступању свог наследног дијела сунаследника. Исто тако нема запреке да наследник-уступилац даде нову изјаву о уступању (уствари нову понуду) у корист којег другог одређеног наследника у случају ако понуда у корист одређеног наследника не буде