Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

452

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

стоји наследничка заједница. Тада ce међу сунаследницима разрјешава, раскида ова заједница и врши распис било на индивидуално (реално) одијељене дијелове заједничких ствари и права (некретнина), или конституира сувласнички однос грађанског права у погледу оних насљедника који пристају да ce међу њима такав однос заснује. И то не на основу насљедничких квота него према ономе и колико им je приликом диобе наследства припало у власништво односно у сувласништво. Стога ,има мишљења да би диобу наследства требало проводити или у току поступка за расправљање оставине или пред судом који je водио оставинску расправу (14). Према напријед изложеном, из диспозитива рјешења о наслеђивању мора бити видливо ко je су особе проглашене за стварие наследнике умрлога, који су гьихови наследии дијелови (квоте) и од нега се састоје (имовине коју je законски наследник примио од оставиоца за шеговог живота a која му се урачунава у наследии дио, затим имовине коју наслеђује из оставине). Рјешењем о наслеђивању утврђују се найме наследничке квоте „дио у коме учествују у наследству“ поједини наследници (чл, 228, ст. 2, т. 3). Зато се рјешењем морају обухватити сви они наследници који су наследство прихватили и поред тога што су свој наследии дио уступили, дакле отуђили одређеном наследнику, будући да и они учествују у наслеђивашу. Тиме би на јасан и одређен начин било утврђено: oncer наследноправних ювлаштеюа и права као и oncer одговориости за оставиочеве дугове и обавезе које произилазе из наслеђивања. Ако je неки наследник уступио свој наследии дио којем сунаследнику, у диспозитив рјешења о наслеђивању треба унијети и податке о величини тога (уступленог) дијела, опсегу уступала са означењем евентуалног увјета, рокова или терета којима je уступлена имовина оптерећена.

Ђуро Павић

(14) Др. 3. Заниновић у наведеном приказу у „Одвјетнику”, бр. 9/55, стр. 6.