Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

456

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

зи својина. Својина одређује лик и карактер свих осталих правних установа, целокупног правног система. Па кад je тако још ce оштрије поставља питање: како се ствара на друштвеној својини грађанскоправна техника. Одговор на то питанье je јасан: и друштвена својина код нас (као и у свим друштвеним системима у којима постоји робна привреда) има грађанскоправну компоненту која ма и у маньем обиму, ма и у квалитетно друкчијим оквирима има истоврсну садржину као класична приватна својина. У нашем нравном систему ова компонента се већ данас и у теорији признаје и зове се „право коришћења“ (3). Данас већ мали број правника оспорава да je то грађ’анско, имовинско, апсолутно и стварно право као и остала апсолутна и стварна права. Оно се прво уобличило у судској пракси. Судска пракса, понекад и несвесно, почела je да употребљава исту „технику 5 ’ при третирању тога права као и при третирању својине и државине. Исти начин заштите и 'постанка и престанка оригинарним и деривативним путем (поред неких нових начина постанка које je увело наше ново право). Но судска пракса није почела да употребљава стару технику случајно. Њу je нужно наметала околност што je предмет тога права роба: онај рбјект друштвене својине који je истоврелено и роба. Ова околност диктира имовински, стварноправни карактер тога права као и могућност примене класичне облигационоправне технике. Пошто je предмет тога права роба, то право je у промету. Најважније средство промета тога права je уговор о куповини и продаји. Разлика je у томе што, док се код класичне куповине и продаје преноси својина на једној ствари, овде се преноси једно друго стварно право право коришћења. 2. Поставља се сада питање у чему je разлика између буржоаског и социјалистичког грађанског права када оба употребљавају углавном исту технику. Да бисмо одговорили на то питање треба да се потсетимо да основ те технике чини грађанскоправна својина. Грађанскоправна својина, proprietas римског права има своје особености.које je разликују од осталих историских облика својине: то je слобода коришћења

(3) Право коришћења, по дефиницији која je дата у закону о средствима привредне организациие од 28 децембра 1957, истоветно je са тзв. правом управљања као грађанским правом, како се то раније називало. Но опет, под утидајем совјетске теорије, код нас je дуго трајало док je већина правних ппсаца то увидела. Када сам први пут тврдио да je „право управљања [...] имовинско право“ (А. Гаме: Стварно право, 1949, стр. 99) и да „државни орган као правно лице социјалистичког права има своју одвојену имовину [...] а пошто имовина сваког лица у праву састоји се из стварноправних и тражбеноправних елемената, то нужно морамо право управљања схватити као стварно право", наишто сам на оштре критике. Рећи да државни орган (а у то време и привредно предузеће било je државни орган) има своје субјективно право, било je супротно званичној совјетској концепцији која je, разумљиво за оно време. имала велики утицај на нашу теорију. Тим je веће задовол,ство видеты да je то схваташе о праву коришћења (односно праву управљања као грађанском праву) постало тако популарно, да га данас већ неки писци прихватају као своје оригинално. Тако, например, проф. Спаић се у тој мери залаже за то схваташе да замера што правннчка јавност није приметила кад je он то првн пут изнео 1952, a још јаснпје 1954 (вид. Спаић: Нови аспекти права управљања предузећима, „Годишњак Правног факултета у Сарајеву“, V, 1957, стр. 188 примедба 19).