Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

312

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на сопствене ноге. Осуђеник je стављен y сваком тренутку пред могућношћу бекства. Чињеница што он одбацује ову могућност доказује да je он учинио један велики морални корак, један велики друштвени корак. Прихватајући ову обавезу он дозвољава самом себи жељу да радије буде друштвено него актисоцијалво бкће” (32). 4. Недостаци и приговори против отворених установа. Многи необавештени постављају одмах питање како ce могу ,да избегну масовна бекства затвореника из отворених устаноза, кад за то постоје неограничене могућности. Ово je не само оправдано питање већ и основни приговор противу огворених установа, јер y њима стварно постоји велики ризик од могућности бекства затвореника. Међутим, многобројна искуства добијена y том погледу до данас сведоче да су бекства из отворених установа толико ретка појава да ce то просто не може да верује. Ради објашњења ове појаве обично ce наводи (33), да je она резултат добро обављеног одабирања затвореника који су смештени y поменуте установе. Уколико су y таквој некој установи и била бекства y већем обиму, приговор због тога ce не може упутити на рачун отворене установе већ само на начин одабирања затвореника, јер ce y ове установе могу слати само она осуђена лица која су подобна да ce користе режимом поверења a да га не злоупотребе, као и она која су y стању да контролишу себе и могу да ce потчине добровољној дисциплини. За објашњење малог броја бекства из отворених установа, на другом месту може да послужи околност да један велики број делинквената прима своју казну као свршену ствар и сматра да није могуће да јој ce супротстави. A затим, многи затвореници схватају и ocer ћају да je боравак y отвореној установи корист и привилегија за њих, коју не желе лако да изгубе својим понашањем, те je враћање недостојних затвореника y затворену установу веома ефикасна мера за о-државање реда. Сем тога ce наводи да између затвореника постоји нека врста солидарности која сузбија нагон поједтших да ce користе бекством за добијање слободе, јер би то нанело штету целој групи. О овом аргументу бн ce могло дискутовати, с обзиром на дубоки индивидуализам који je једна од доминантних црта делинквената спштег права. Било како било, чињеница je да су бекства из отворених установа ретка појава. Како то сликовито представља А. Фокс (L. Fox), y зоолошком врту y Анверсу постоји један велики кавез са птицама y коме птице слободно лете и не беже из истога, нако je цела његова предња страна потпуно отворена. Разлог овоме je тај што je казез изнутра осветљен без престанка, док je спол>а замрачен (34). Нешто слично je и са отвореним установама. Осуђеници не беже из ових установа првенствено због тога јер не желе да свој релативно повољан положај замене са мрачном неизвесношћу која их чека после бекства, евевтуалног хватања, враћања y затворен завод н ставл>ања иза решетки и катанца.

(32) K. Scudder: To what extent can open institutions take the place of the traditional prison?, Douzième congrès pén. et pénit. int., Actes, v. IV. p. 133.

(33) Ch. Germain: op. cit., pp. 14—15; P. Comil: Dans quelle mesure les institutions ouvertes sont-elles appelées à remplacer la prison classique?, Douzième congrès pén. et pénit. int., Actes, v. IV. pp. 47—18. (34) L. Fox: op. cit., p. 29.