Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

313

ОТВОРЕНО КАЗНЕНО-ПОПРАВНЕ УСТАНОВЕ

Поред ризика од бекства, као недостатак отворених установа износи ce да оне пружају могућност непожељннх доднра са околином установе и олакшавају вршење кривичних дела од стране затвореника према околном становништву, што све може да поколеба поверење јавности y овај систем. Овај недостатак постоји без сваке сумње, али ce сматра да je искуство показало да он може да буде на такав начин умањен да може просто да ce занемари (33). Најзад, отвореним установама ce приговара да не воде рачуна или не y доволзној мери о самом елементу кажњавања, што може да «ма за прследицу осетно смањење генералне превенције која ce приписује казни. Наиме, сматра ce да отворене установе представљају велику уд-обност за делнкзенте, a то може да ce одрази на позећање криминалитета. Због тога ie правилније оно гледиште по коме затво-ренике не треба ~мазати већ према њима треба показати ~чврсту руку". како ce данас, y времену када ce криминалитет y свету повећава, не 6и за његово сузбијање лишили застрашења, као најважнијег средства на коме почива генерална превенција (36). На овај приговор ce може одговорити да слично схватање обично заступају они који нису упознали или нису усвојили основна начела савремене науке о и!звршењу казни, као и они к-оји још нису начисто о томе шта y основи делује на кретање и пораст криминалитета y људском друштву. Пре свега чињекица je да испаштање са наношењем физичких патњи и унижавањем достојанства човека припада већ давној прошлости, као и робовање по тамницама. уз примену разних метода мучења или „чврсте руке". Савремени системи извршења казни заснивају ce на све већем поштовању личности осуђеника и хуманог поступања, уз примену свих могућих мера ради њиховог оспособљавања и прнлагођавања за друштвени живот, што данас уједно представља основни задатак извршења казни. Исто тако чињеница je да вршење кривичних дела, њихов пораст и опадање не зависе толико од оштрине и врсте кривичних санкција или застрашења при њиховом извршењу, колико од саме средине y којој ce врше кривична дела, првенствено од услова живота y њој. Према томе, казнама y опште, a тиме и казнама лишења слободе, не би требало придавати веће генерално превентивно дејство него што га оне y ствари имају, као што с друге стране не би било правилно сасвим и порицати ово дејство и занемарити га. Ово утолико пре што je веома тешко утврдити постојање и меру генералног превентивног дејства казне. Затим, неправнлно je схватање оних који сматрају да ce y отвореним установама не води довољно рачуна о елементу кажњавања. Јер, суштина казни лишења слобсде не састоји ce y употреби -окова, катанаца и стражара, већ једино y лишењу слободе кретања и располагања својом личноiiitiy. Према томе, отворене установе представл»ају y самој основи прави

(35) Такав став по изнетом притовору je изражен y француском пројекту резолуције на конгресу y Хагу 1950, Douzième congrès pén. et pénit. int,, Actes, V. I. p. 175. t. 5. a).

(36) O OBOM приговору и противаргументима на исти, видети: Douzième congrès pén. et pénit, int., Actes, v. I. p. 175. t. 5. c.; Ch. Germain: op. cit,, p: 15; L. Fox: op. cit., p. 29.