Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

270

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тизација традива. Из предговора пак ове књиге видимо, да je она резултат практичное рада ауторовог на привредноправним питањима у државним органима, као и вьетових предавања на Нравном факултету у Скопју. А позната je пак она стара и управо класична поставка у одкосу теорије и праксе, по којој управо: „Теорија осветљава, усмерује и унапређује праксу, а пракса даје теорији податке, чињенице за све нова уошптавања, откривање и утврђивање истине”. И да: „Једно без другог не иде”. Те да зато треба вазда тежити њиховоме јединству, тј. јединству правне теорије и праксе. С обзиром на све то, мислим да ова кньига друга Лазарова може такође послужити и нашим студентима права и економије као један правнонедагопжи веома подесан и користан приручник и подсетник. И онима чнји матерњи језик није македонски. Наиме, македонски језик као што je оознато има овоје извесне специфичности и од лике по којима се разликује од других словенских језика. Али je он у суштини веома близак и управо најближи српскохрватском језику. Потребна je само' једна мало озбиљнија и већа пажња, тј. само један мало већи напор који овде зиста вреди учикити.

Др.

Адам П. Лазаревић

ЗБОРНИК РАДОВА О СТРАНОЙ И УПОРЕДНОМ ПРАВУ. Београд, 1961,. изд. Института за упоредно право, св. 1, 227 с. Може се очекивати да публикации а ове врсте привуче пажвьу не само наших већ и страних читалаца. У њој се кроз индивидуалне ставове аутара изражава општи југословенски поглед на свет, напосе на свет права, у суорету са проблемима страног и упоредног права. То нарочито избија из оних разматрања у којима долази до непосредног поређеша страних и југословенских институција. Прво што говори у прилог овој тврдњи јесте методологија аутора. Они су имали задатак да на релативно ужем простору што je могуће вшпе изразе суштину и физиономику тема које би могле Зити предмет читавих књига (на пример, „Уговор и уговорна одговорност у совјетском грађанском праву” Ј. Радишиha). Решење таквог задатка je нађено y примењивању упоредноправног метода, као доминантног. То није окамењени метод изоловања посматрачког духа у цитадели правних прописа. Рашчлањавање позитивног права овде прате елементи исторископравног, политичког и осталих метода који дају ширу позадину проблема. А све то служи размишљању de lege ferenda. Писци ових студија имају критички однос, како према гшостраном, тако и према југословеиском праву. И као што су нека решегьа проблема у Југославији основ за критику страног права, тако су и извесни инострани правни институти извор инспирације за критику југословенског права, као што je то. на пример, случај у „Законском регулисању питања грађанске одговорности аутомобилиста” др. М. Тороман, или, указивање на правнотехничка искуства енглеске локалне самоуправе у чланку о комитетском систему енглеских локапних већа М. Јовичића.. Друго што иде у прилог изнетом тврђењу биће излагање резултата укршташа предмета и методологије радова и њихових садржина. То се проварава већ у сложвној тематици првог рада (студије су распоређене по азбучном реду аутора) „Проблем различитог држављанства у порюдици” В. Чок. Полазећи од најсумарнијег излагања развоја држављанства као тековине савременог друштва, писад ce усредсређујена данашње стање ствари анализирајући осковна схватања о јединственом и различитом држављанству у породици, држављанство удате жене у законодавним оистемима и утицај брака на држављанство мушкарца. Срж ауторовог става je да je доследна примена начела равноправности