Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ГРАЪАНСКОПРАВНИ ИЗРАЗ ДРУШТВЕНЕ СВОЈИНЕ

435

израз планског, социјалистичког елемента у нашој привреди (о чему ће ниже бити још говора). 3. Поставља се питагье како je то могуће да друштвена својина као једно целовито право садржи у себи субјективна права која су такого са своје стране цел овита права, целовити објекти правног промета. Не противи ли се то суштйни друштвене својине. Многи писци тврде да се то противи. Но, они који то тврде полазе од апстрактних спекулација и игноришу стварност. Ми смо доказали, а то и свакидашња пракса потврђује, да она постоји. Према томе питагье треба поставити не тако да ли таква права постоје него зашто и како постоје. Да би се на то питанье одговорило, морамо се вратити на питање шта je субјективно право. Док у теорији јавног права као целине или поједине гране јавног права није још ни данас решен спор о томе постоји ли субјективно право и шта je суштина субјективног јавног права, то je питање неспорно за грађанско, имовинско право. Па и више од тога, појам субјективног права je једна од основних категорија грађанског права. Грађанско право, а нарочито имовинско право, не може се замислити без субјективног права. Све остале основне категорије имовинског права, као правка и пословна способност, имовина, објект, правки промет, кауза, застарелост и заштита права везане су за појам субјекта и субјективног права. Покушаји да се из правке теорије избаци појам субјективног права и субјекта потичу од публициста (на пример, Диги, Ориу, Келсен). Не само да није спорно постојање субјективног права у имовинском праву већ није спорна ни његова теоријска суштина. Ми још и дан данас можемо у суштини користити Јерингову дефиницију субјективног права: субјективно право je објективним правом заштићени интерес појединца или трупе појединаца коју објективно право сматра као јединствени субјект. Ми бисмо додали, на основу дела Маркса и Енгелса, а нарочито на основу Капитала у коме je Маркс доказао да су основне правке категорије, па међу ньима и појам субјекта, економске „маске” робних произвођача и робног промета, да je тај интерес увек економски. С једне стране, он се увек може изразити као економска вредност, а с друге стране, појам субјекта имовинског права, као уосталом и цео систем имовиыског права, нужна je појава у робној привреди. Да ли се и наведена субјективна имовинска права у оквиру друштвене својине могу подвести под ову дефиницију. Несумњиво, и право коришћења привредних организација, како смо га горе описали, јесте један законом заштићени интерес предузећа као правног лица при присвајању предмета друштвене својине. Пошто, дакле, предузеће има свој посебан интерес при присвајању тих предмета, мора се признати право коришћења као посебно субјективно право. Разуме се, пошто су ти предмета истовремено у друштвеној својини, предузеће je истовремено и пргдставник друштва (представник не у имовинско-правнотехничком смислу) при коришћењу предмета у друштвеној својини. У том смислу je предузеће носилац и општег друштвеног интереса. Но несумньиво je (читав низ законских и других друштвено-нормативних мера то потврђује) да