Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ГРАЋАНСКОПРАВНИ ИЗРАЗ ДРУШТВЕНЕ СВОЈИКЕ

437

присвајају предмете у друштвеној својини, то основно стварно право je право коришћења. Оно се у правном промету понаша као грађанскоправна својина, преноси се и заштићује на сличан начин. Зато су разни облици права коришћења друштвених правних лица грађанскоправни израз друштвене својине. Ми смо овај аргумент изнели још 1948 (6), када су привредне организације имале тзв. право управльаша као основно стварно право у њиховој имовини, али када je њихов правки субјективитет био веома ограничен, а гьихова имовинбка маса сужена. Али данар je правки субјективитет тих колектива а нарочито привредних организации а, широк и реалан. Самосталност њихове имовине и имовинске масе потврђује и чл. 11 Закона о средствима по коме: „Привредна организација одговара свим средствима за своје обавезе, ако законом није друкчије одређено”. А то значи да привредна организација одговара свим средствима која не присвајају, на основу јавноправне компоненте друштвене својине, друге друштвене организације као носиоци друштвене својине. 4. Несумњиво je, дакле, да у оквиру друштвене својине, или још прецизније речено, на предметима у друштвеној својини постоје разна субјективна имовинска или грађанска права. Наиме, да су ти предмети у друштвеној својини такође je несумньиво. По чл. 4 Закона о средствима: ...Средства привредних организации а стечена по било ком основу су у друштвеној својини”. Сличне одредбе имају и други прописи, на пример, прописи у вези са друштвеном својином на станбеним и пословним зградама. Но у вези с том чињеницом поставља се питање каква je веза тих појединих субјективних права са друштвеном својином као целиком, ' Да бисмо одговорили на то питање, морамо превазићи догматику буржоаског права, : а нарочито класичног буржоаског грађанског права. Класично римско и буржоаско право не знају за другу врсту својине осим апсолутне, искльучиве и свеобухватне. Због тога су буржоаски теоретичари, нарочито старији, надојени учењима школе природног права, сматрали категорије грађанског права вечним, апсолутним, те нису ни замишљали другу својину осим буржоаске приватне својине. Чак ни јавноправну својину на јавним добрима која je у пракси постојала и у ери либералне буржоазије нису признавали својином. Но ако се превазиђу оквири буржоаског права и ако се својина посматра као историјска појава, видеће се да апсолутна приватна својина постоји само у римском и класичном буржоаском праву. Само у тим системима постоји једна јединствена, недељива и свеобухватна својина као правки израз непосредног присвајања ствари, а остали правки облици присвајања ствари, делимично присвајање ствари, на пример, у виду плодоуживања, службености, залоге и закупа (на пример, енфитеуза у римском праву, закуп на непокретностима у неким савременим правима) сматрали су се правима изведеним из својине, iura in re aliéna, ограничењима својине. Али, имамо чак и систем буржоаског права (који додуше не изражава тако доследно буржоаске правне односе као класично бур-

(6) У чланку Појам имовине у грађанском праву, „Архив“, бр. 4/1948, па касније у реферату Право управљања на 111 интерфакултетској конференцији у Београду 1949, затим у уџбенику Стварно право, 1949, с. 100 и сл.