Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

438

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

жоаско право, настало на бази римског права, и које се формално надовезује за средњевековно феудално право) који не познаје систем јединствене и недељиве својине (нарочито у погледу непокретности) : то je систем англо-америчког права. Ту je и службеност и плодоуживагье (life estate) самостално својинско право а не „ограничена” неке опште својине. Други историјски системи, у којима преовлађује колективна својина, не познају само једну општу, свеобухватну својину, него више својина, више својинских црава. Чак су на истом предмету могуће разне својине, тј. више права са разном садржином (за разлику од сусвојине римског и класичног буржоаског права где исто, неподељено право са истоврсним овлашћењима има више титулара). Пандектисти су овај случај у феудалном друштву, посматрајући га кроз призму неподељене, апсолутне римске својине, и као , њену антитезу, назвали подељеном својином. Међутим, да су се правне појаве у феудализму посматрале саме за себе, без категорија римског права, место подељене својине могло би се говорити о разним самосталним својинским правима. Да ли je у нас друштвена својина подељена, нарочито ако се посматра кроз свој грађанскоправни израз. Већина наших правника ће негативно одговорити на то питагье из више разлога. Први je разлог што код нас свакако још постоји идејни утицај совјетског права раније фазе у којој ce „социјалистичка државна својина” никако није смела сматрати подељеном. Друго, још je јак утицај римског права по коме на једном предмету може да постоји само једна јединствена својина. Најзад, у речи „подељена” својина неки виде идентификацију наше друштвене својине са феудалном (иако сваком марксиста: мора бита јасно да нови производни односи у социјализму стварају и садржински нову својину). Но, без обзира како ћемо назвали ту појаву неспорна je чшьеница да ми у оквиРУ друштвене својине имамо; прво, више субјективних имовинских права, а друго, понекад на истом предмету у друштвеној својини (на пример, на станбеној згради, земзьишту, средству предузећа) . постоје више само сталних субјективних права са разноврсном садржином. Једно je дакле извесно: у нас нема једног јединственог грађанскоправног израза друштвене својине већ се она у грађанском, имовинском праву изражава кроз разна права. Ми смо нека од тих права навели. Али морамо реки да ни наведена права немају исту садржину век се њихова садржина мења с обзиром на гьихов објект. На пример, наведено право коришкења привредних организација има различиту садржину с обзиром на ограничена слободе коришкења и према томе да ли се односи на основно средство, обртно средство, или средство заједничке потрошње. Тако право коришкења на обртном средству садржи веку слободу коришкења и располагања него право коришкења на основном средству или средству заједничке потрошње. Из тога, даље, следи да друштвена својина, као целина, никако није једно јединствено, неподељено право као, на пример, римска или класична буржоаска приватна својина. Насупрот томе, она je једно комплексно, „збирно” право, збир разноврсних и различитих субјективних права. А јединство свих тих различитих и самосталних субјективних права кроз