Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ГРАЂАНСКОПРАВНИ ИЗРАЗ ДРУШТВВНЕ СВОЈИНЕ

439

друштвену својину чини околност што су предмета, објекти свих тих права у друштвеној својини, што их присваја цело друштво. То општије присвајање од стране друштва као целине, међутим, обавља се кроз јавноправну компоненту друштвене својине, као што смо то горе изнели. 5. Ми смо овај рад ограничили само на грађанскоправни израз друштвене својине. Ипак ћемо бар додирнути питање ко je носилац, титулар јавноправне компоненте друштвене својине. Чисто економски, ово питање je јасно: носилац својине je онај који предмете својина најнепосредније присваја. Видели смо и то да се то присвајање у грађанском праву појављује у облику субјективног права. Но кад je реч о јавноправним формама присвајања, ствар се компликује. Извесно je, на пример, да федерација, република, општина или друга друштвена организација присвајају известан део друштвених средстава кроз разне „инструменте”, „камате” и доприносе. Но, у там случајевима није реч о субјективним имовинским правима. Овде се присв4јање тих доприноса обавља путем јавноправних установа. Такође се не може гоборити о субъективном имовинском праву кад je реч о присвајању јавних добара ко ja су такође у друштвеној својини (jep се она такође присвајају, чак су понекад од огромног значаја за економију), као, на пример, пловне реке, јавни путеви, тргови, улице, јавни паркови, јавни споменици, објекти народне одбране, итд. На пример, јавни парк одржава општина, она има права да прописује начин коришћења парка. Она „управља” парком (овде реч „управљење” има потпуно административноправни смисао). Ко има субјективно право на парку: јавност која га користи или општина која управља парком. Субјективно право у грађанскоправном смислу нема ни једно ни друго. Над парком нико нема слободу коришћења и располагања у имовинскоправном смислу. Он се користи по унапред одређеном административном режиму, Чак иако неко лице има право да користи неко јавно добро у већој мери него друга лица, на пример, неки службеник аутомобил у друштвеној својини, професор кабинет у школи, итд., том лицу се признаје посебно право да ту ствар користи, али ни то никако није субъективно иловинско право, то није горе наведено право кори.шћења у имовинскоправном смислу. (Наиме неки наши законски текстови и у оваквим случајевима говоре о „праву коришћења”, рецимо чл. 5 Закона о заштити споменика културе од 29 априла 1959, по коме „право коришћења споменика културе у друштвеној својини [...] припада општини [...].” Овде свакако није реч о имовинском праву коришћења.) Док je грађанскоправни израз друштвене својине, који се појављује у виду субјективног праца, по својој садржини и форми већ позната појава, јавноправни израз друштвене својине je често нова појава. Док je грађанскоправна компонента остатак и израз робних односа, нови социјалистички односи који се огледају у друштвеној својини, изражавају ce путем јавноправне компоненте. Иако и за ту компоненту друштвене својине можемо применити многе од досадашњих појмова јавног, нарочито административног права (рецимо у погледу јавних добара), многе појаве у тој области треба објаснити на нов начин. Тако, на пример, кроз призмз' друштвене својине треба објаснити неке особености правног субјек-