Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАРАКТЕР ДРЖАВЕ ПОЗНК РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

677

одговарао друштвеним потребама онолико, колико енглеска ортографија одговара изговору. У оно време мора да je деловао архаично. Ни je чудо што je и поред анатемисања сваког коментара и исправки овом кодексу, већ сам Јустинијан прекршио сопствено наређеше и издао допунске новеле. Из истих разлога био je потребан онај каснији низ исправки, допуна и прерада „са поправкама у правду већег човекољубља"’ (24). Мисао о робовласничком характеру римске државе није нова. Ми о Риму нисмо навикли друкчије да мислимо до као о робов ласничком. Проф. Стојчевић истиче да су римски императори хтели да задрже осипанье робовласништва али да je живот био јачи па су често њихове мере баш подстицале феудализацију. Др. Иво Пухан указује на известан ривалитет измењу централне државне власти и велепоседника (25). Тврђење Штајерманове како државни апарат позне римске империје престаје да буде орган робовласништва критиковано je и у совјетској историографији. Чини нам се да je питање карактера римске државе у тесној вези са једним другим, много дискутованим питањем: проблемой пада римског царства. Одговора има готово колико и аутора који су се бавили њиме. Совјетска историографија полази од става да су еконбмски узроци условили пропаст античког света, али се варијанте појединих аутора разликују. Машкин се ослања на Ста.љинову тезу о „револуцији робова која je ликвидирала власнике робова и укинула ропство као облик ексшюатације трудбеника” (26). Чини нам се да je сам назив револуција робова апсурд. По могућности, односно немогућности да буду револуционарна снага, робови подсећају на средњевековне кметове. Робовске побуне ииају онај деструктивни елемент који има свака револуција али им недостаче конструктиван. Робовски начин производње, као и кметовски, не постоји. Осим тога, најжешће робовске побуне дели готово 500 година од пада римске империје. Други совјетски аутор, Каждан, сматра да je постојала нека врста сељачке револуције (27). Ситни сопственици земље везани су за начин производите који тада има велику будућност, У савезу са варварима уништавају најпре Западно а затим Источно римско царство. Тезе Штајерманове своде се на идеју о револуцији „колоновласника”, феудализованих земљопоседника који уз помоћ Германа уништавају лреживеле робовласничке односе, што je донекле у противречности са већ изнетим њеним тврђењем да римска држава од Константина престаје да буде експонент робовласничке класе и да добија феудални карактер (28). Међутим, унутрашње политичке револуције није било. Држава у римском царству није до краја престала да буде окренута прошлости, до краја није изгубила робовласнички карактер. То je и био узрок њене пропасти. Није толико моћ варвара узрок пропасти римског царства ко-

(24) Видети М. Horvat: Quelques aspects politiques des codifications romaines, RIDA, IV, 1957, pp. 289 — 299. Такође Машкин подвлачи конзервативни карактер Corpus-а (н. д., с. 523).

(25) Иво Пухан; Римско право, I, Скопје, 1960, с. 138, (26) Машкин; н. д., с. 518, гл. „Револуција робова и, пад Римског царства“. (27) Каждан: н. д.. (28) Шта ј ерман : н. д.