Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НАЧЕЛО ПРАВОСНАЖНОСТИ РЕШЕЊА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

679

у управном поступку. Задовољене наведених потреба, заштита показаних права и интереса јесу цюь правних институција управног поступка везаних за питана правоснажности управног акта, посебно ванредних правних средстава у управном поступку која предвиђа Закон о општем управном поступку (= ЗУП). Управни акт решене као непосредан циљ управног поступка јесте посредник између правног правила и његовог материјалног извршенэНаиме, правка правила која регулишу поједине управне материје и одређују права или права односно права и обавезе грађана, установа и организација, уколико се шиховом применом заснивају, мењају или укидају управноправни односи по правилу не извршује се од стране надлежних органа непосредно материјалним раднама него томе извршењу редовно претходи доношегье управног акта којим се, по прописаном поступку, решава или утврђује да je у даном моменту и у односу на одређено лице, одређену трупу лица или ствар настао разлог за примену правног правила и у чему се конкретно та примена треба да састоји. Правки ефекат управног акта састоји се у томе што се ствара или утврђује, мена или укида један управноправни однос. Овлашћења и дужности која чине садржину тога односа постају саставни део датог правног поретка, конкретно код нас правног поретка ФНРЈ. Отуд, ма каква промена у донетим управним актима има утицаја на правну ситуацију, права и дужности како оних на које се управни акти односе тако и самих нихових доносилаца, јер управни акти по нашем праву обавезују не само грађане, установе или организације и друге странке у управној ствари о којој су управни акти донети него и доносиоце тих аката. То jç начело владавине права, везаности државних и других јавних органа правним прописима. И то je смисао начела законитости код нас. У ЗУП je прихваћена као друштвена потреба потреба за правном сигурношћу и за отклананем неизвесности примене и остварења правних прописа у управним стварима, те je изрично прописано (члан 11) да управни акти решена донета у управном поступку могу стећи својство непромешьивости под одређеним условима. ЗУП je то прогласио једним од својих основних начела што му као правном документу повећава вредност. У ЗУП се та непроменљивост решена назива правоснажност решена и формулисана je на начин како смо, горе цитирали. ЗУП даје дефиницију правоснажности у формалном смислу која je неспорна: једно решење постаје правоснажно кад се против нега не може више употребити редовно правно средство у управном поступку жалба ни тужба у управном спору. Да ли остала садржина цитираног члана 11, после дефинисања појма правоснажног решена, садржи појам материјалне правоснажности, остаје спорно, препуштено теорији и пракси да утврди и класификује шта она значи: материјалну правоснажност или под одређеним условима, постојаност индивидуалног дејства управног акта. 3. Као што се из цитираног члана 11 види, ЗУП решена која су постала формално правоснажна проглашава начелно непроменљивим. Али, дозвољава могућност делимичног или потпуног укланана таквих решена, и то само у случају кад je то законом изрично дозвољено