Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

385

ЕКОПРОПРИЈАЦИЈА И ПРАВО НА СТАН

других лица која, по било ком основу, полажу право на исти станбени простор. На тај начин, на јасном сагледавању стварне ситуације и сукоба сасвим специфичних итереса до чега долази у вези решења о експропријацији ради нове станбене изградње, траже се и постављају и нове могућности законских решења, разуме се, за случај да није дошло до споразума између свих заинтересованих странака. У тражењу нових, прикладнијих и бољих решења, обично се повлачи разлика између коначног решења станбеног смештаја лица ко ja већ станују у згради, коју на основу одлуке о експропријацији треба рушити ради нове станбене изградше, и привременог решења станбеног смештаја тих станара, док нова станбена зграда на истом земљишту не буде изграђена. Полази се од принципа да коначно решенье станбеног питања лица која су становала у згради коју треба рушити треба тражити у вези са новим станбеним простором који ће се изградити на истом земљишту и то тако што би се тим лицима у новоизграђеном објекту обезбедио „одговарајући” стан, дакле стан који би одговарао ранијем стану и по зони и по величини, а разуме се који би припадао далеко бољој категорией него ранији стан (при томе треба размотрити питање захтева који се односи на „одговарајућу” величину стана, пошто се поставлю питање да ли се тај захтев обавезно мора да односи на исту квадратуру и кубатуру укупне станбене површине или на исти број по величини и функционалности главних и споредних просторија, имајући у виду далеко рационалнију —■ по квадратури и кубатури садашњу градњу просторија које служе истим функцијама као и раније просторнее, као и имајући у виду величину закупнине односно учешћа у трошковима одржавања и искоришћавања новоподигнуте зграде, који ce одмеравају на поједине станаре према квадратури односно кубатури станбеног простора). На тај начин, обезбеђују се на најбољи могући начин интереси лица која станују у згради коју треба рушити на основу одлуке о експропријацији ради обезбеђења терена за новр станбену зграду. Та лица he имати, у крајњој линији, да остану да станују „на истом земљишту”, суштински у истом стану, а то значи, не само у „одговарајућем стану”, него и у истој околини и средини у којој су становала, да се снабдевају у истим радњама у којима су се снабдевала, да остану чланови истих друштвених организација чији су чланови били, итд. На тај начин, нова станбена права, у крајњој линији, ниуколико не дирају у постојећа станбена права. Напротив. Она их само квалитетно сигурно побољшавају, побољшавајући у исти мах и општи друштвени стандард друщтва једне државе у целини. Међутим, док се овакво коначно решење стамбеног питања лица затечених у згради коју треба рушити не оствари, а за то може бити потребно две до три године, предвиђа се и наређује привремено решење у форми привременог односно пролазног смештаја тих лица у станбене просторије које he им омогућити пристојан стан, али које не морају у пуној мери и у свему представљати „одговарајући стан”, нарочито не у погледу „зоне” у којој се налази тај привремени смештај, а евентуално ни у погледу величине станбених просторија привременог смештаја.