Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

386

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Одлуком надлежних органа решава се о предлогу инвеститора односно корисника експропријације где би досадашњи станари имали да добију привремени смештај, и под којим условима. При томе, тај привремени смештај може да буде, на пример, у хотелима, у посебно изграђеним зградама од стране инвестиора, а нарочито у посебним зградама које би само за ову сврху изградиле општине или посебне специјализоване организације (на пример, као што су управе за изградњу тргова у већим градовима) па их ставльале, за одређено време, на коришћење за смештај оваквих лица, док се она не би „вратила” у новосаграђене станбене просторов на ранијем земљишту. При томе се одређују и услови привременог смештаја (на гфимер, пресељење, плаћање закупнине, превоз и др.), с тим да у току овог привременог смештаја материјални положај лица у питању не би смео да буде нимало гори, а то значи да издаци везани за коришћење станбеног простора и превоз до стана не би смели да буду већи од дотадашњих издатака тих лица. За случај постојања овог система састављеног од привременог односно пролазног станбеног смештаја и коначног станбеног смештаја лица која су затенена у згради коју треба рушити, од битног je значаја да примена ових решења не зависи од вол>е (или не бар само од воље) лица која су затенена у згради коју треба рушити на основу решења о експропријацији ради нове станбене зграде. Надлежни орган, пошто проведе поступак, доноси одлуку о привременом смештају и та одлука се као коначна доноси у управном поступку, док се питање решења коначног смештаја у новоизграђеној згради, може евентуално расправљати независно од привременог смешта ja било путем парнинког поступка било путем управног спора, све према томе коју могућност изабере свако поЈедино законодавство. Наша свакодневна пракса показује да у нашем праву постојеће решење овог питања не омогућује брзу станбену изградњу, посебно не у центрима наших већих градова. Данашње стање код нас не води довољно рачуна о стварном стању сукоба интереса и не пружа довољно заштите општем интересу, без сваке повреде, у крајњој линији, индивидуалних интереса и права затечених станара, већ сувише статички посматра та индивидуална права и те интересе, заборављајући да и они, под утицајем целокупности друштвеног развитка, треба да се прилагођавају том развтику и да се укључују у тај развитак, а не да буду његова конница. Мислимо да се статье стално погоршава и да често стари власници мапих и трошних зграда у центрима градова доводе у питање брзину станбене изградње, онемогућавајући извршење одлуке о експропријацији, jep je скоро постало немогуће наћи „одговарајући” стан, посебно не зато што и наша суд ска пракса није увидела да je овде у питању сасвим друга ситуација од случајева када се иселзење станара у одговарајући стан захтева са других разлога а не услед потребе за новом станбеном изградњом. Имајући све ово у виду мислимо да се као неопходна и хитна намеће потреба допуне нашег законодавства о експропријацији ради станбене изградње, с тим да би нови прописи садржавали много еластичнија и