Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АРОНДАЦИЈА ЗЕМЉЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

401

није допуштала никаква одступања, нису омогућавали да ce производила животних намирница прилагоди захтевима тржишта. Са настанком и даљим развијањем капитализма почиње ce јављати потреба за интензивном пољопривредом која ће пашњачко сточарство заменити стајским сточарством и гајењем крмног биља и која ће омогућити већу и разноврснију пољопривредну производњу. Међутим, средкьевековни систем газдовања je то у великој мери онемогућавао. Зато je требало успоставити пуну приватну својину над земљом, поделити заједничке пашњаке, укинути заједницу поља и принудни ред у обради земље који je одговарао утврђеном и безусловно поштованом плодореду и који je произилазио из ондаппьег трошмьног система. Исто тако требало je спојити све разбацане парцеле у једну целину и на тај начин земљопоседника претворити у пуноправног сопственика таквог комплекса земље на коме би он сада могао да води своје газдинство имајући у виду једино захтеве тржишта (2). Ако je буржоазија од времена свог ступања на светску позорницу па наовамо успела насилним или мирним путем, кроз аграрну реформу и разне друге мере, да оствари горе поменуте задатке и да обезбеди релативно повољне услове за афирмирање капиталистичког начина производње, то се не може рећи и за комасацију земље. Упркос томе што комасација представља такву меру која пре свега омогућава стварање моћних сељачких газдинстава и уопште јачање сељачке буржоазије и упркос томе што комасирана пољопривредна газдинства имају знатна и у пракси доказана преимућства у односу на некомасирана, ипак нити je до спровођења ове мере у капиталистичким земљама дошло тако брзо, нити je њено спровођење у живот ишло лако. Прва груписања поседа изведена су већ половином XVI века, али се тек у XVIII и нарочито у XIX и у првим деценијама XX века приступа у низу европских држава обимнијим комасацијама (Шведска, Финска, Данска, Аустро-Угарска, Француска, Русија, Холандија, Швајцарска, Чехословачка, итд). У овим земљама често су биле у питању комасације које су биле спровођене само у по ј единим подручјима, а у свима њима цео овај процес трајао je дуго и, по правилу, нигде није дефинитивно завршен. У почетку XIX века донети су први прописи који су се односили на комасацију земље у областима које су биле под управом Аустро-Угарске и које су касније ушле у састав Југославије. Тако je 1857 у тзв. „Царском патенту” постојало посебно поглавље о комасацији и новом дељењу поседа. Према овим прописма у већини случајева приступало се комасацији онда кад би се за њу изјаснило више од половине поседника и сељака који су имали више од половине земљишта које се имало комасирати. У 1894, у Хрватској Славонији објављен je посебан закон о комасацији земљишта по коме се ова мера могла спроводити ако би се за њу изјаснила само 1/5 пољопривредних газдинстава без обзира на величину поврпгана којима она располажу. За подручје Хрватске, Славоније и Далмације био je донет 1902 нови закон о комасацији. Њиме се желело да се олакша

(2) Karl Kautsky: Agrarno pitanje, Beograd, 1953, s. 26, 27.