Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АРОНДАДИЈА ЗЕМЛЬЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

405

земљиште, а само по његовом пристанку ова накнада могла се исплатити у новцу. Ако би арондацијом били захваћени виногради, воћњаци и слични дугогодишњи засади, онда се на име накнада морало дати земљиште са истим засадима, а само изузетно, ако таквог земљишта нема, онда се могло, на основу комисијске процене, дати у замену и земљиште са другим културама. Прописи кој и су се односили на поступак у вези с арондацијом (покретање, образовање и надлежност комисија за спровођење арондације, услови за подношење жалби против комисија, итд.) водили су рачуна о томе да се, с једне стране, обезбеди законитост, брзина и ефикасност у спровођењу ове мере, а да се, с друге стране, извођењу исте приступа само у оним случајевима када je то целисходно и корисно и када постоје погодни услови за њену успешну реализацију. Да би се омогућило благовремено завршавање јесење сетве и дубоког зимског орагьа на имањима пољопривредних добара и сељачких радних задруга, почетак спровођења арондације предвиђене Уредбом од 2. XI. 1951 био je померен за 16. I. 1952. Али ни после тога нису у вези с арондацијом постигнути неки нарочито значајни резултати. Било je, истина, радних задруга у којима je ова мера догела до знатног смањења броја њихових парцела. На пример, у Војводини су 573 сељачке радне задруге у 1951 располагале са 126.000 парцела, при чему je свака задруга имала просечно по 219 парцела, a поједине парцеле износиле су просечно око 4 ха. После арондације земљишта ових задруга број парцела сведен je на 6.700 или просечно око 12 парцела на једну радну задругу. Просечна површина сваке парцеле порасла je на око 80 ха (7). Треба напоменути да арондација земљишта пол>опривредних добара и радних задруга није ни. из далека била изведена на онакав начин и у оном облику како je она била замишљена приликом доношења малопре поменуте уредбе. Она je, уколико се тиче сељачких радних задруга, била спровођена једва нешто преко године дана. Па и за то време услови у којима je требало примењивати прописе о арондацији земљишта ових задруга били су крајње неповољни. То je био период када су многи сељаци желели да напусте радне задруге и да се врате индивидуалном начину обраде земл»е. Знатан број задругара био je поднео молбе за излазак из задруга a још већи број се спремао да то учини. Радне задруге, из разлога који су већ добро познати и који су досад честО анализирани, највећим делом нису биле успеле да се афирмирају као газдинства која би могла доказати своју економску оправданост. Сви су очекивали да he у оквиру наше аграрне политике бити предузете озбильне мере које ће омогућити пословање и рад ових задруга на сасвим новим концепцијама. Због свега овога ни малочас изложени прописи у вези с арондацијом нису могли бити спровођени у живот довољно ефикасно и радикално. Узгред се може додати и то да су у појединим покрајинама биле предузимане и такве мере у вези с груписањем земљишта које нису биле у складу са

(7) Љ. Божић: н. д., с. 374.