Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

406

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

законским прописима и које су изазивале незадавољство индивдиуалних власника. Ове у неку руку „дивље” арондације довеле су и до многих спорова између појединих пољопривредних произвођача и земљорадничких задруга. IV. Уредба о имовинским односима и реорганизација сељачких радних задруга од 30, 111. 1953 и мере које су у вези с њом биле спроведене доводе до обустављања свих послова у вези с арондацијом земљишта ових задруга. Та уредба je, као што je познато, прописивала да je радна задруга дужна вратити индивидуалним сељацима који иступају из задруге земл>у коју су они унели приликом ступања у чланство. Према прописима донетим нешто касније (Закон о пољопривредном земљишном фонду од 27. V. 1953), чланови сељачке радне задруге који имају обрадивог земљишта преко 10 а у сасвим изузетним случајевима идо 15 или и више од 15 ха добијају приликом иступања из радне задруге само онај део који заједно са њиховом окућницом не прелази максимум који je одређен малопре поменутим законом, док ce земљшпте изнад тог максимума имало унети у пољопривредни земљишни фонд. Уредба о имовинским односима и реорганизации сељачких радних задруга водила je рачуна о раније спроведеним арондацијама земљишних поседа сељачких радних задруга, па je зато у чл. 21, ст. 2, предвидела да задруга има право, уколико би се враћањем земље распарчавао землзишни посед који остаје задрузи a који je груписан или ако je задруга на дотичној земљи извршила инвестиције већег обима, да сопственику уместо унете земље да другу земљу исте вредности, односно ако таквом земљом не располаже, онда да му д5 земљу мање вредности с тим што би му разлику исплатила у новцу. Не би требало, међутим, преценити значај ових прописа пошто се они односе само на случајеве када се радне задруге не расформирају него настављају са својом делатношћу. А како je у току 1953 од близу 7.000 сељачких радних задруга, колико их je било у 1951, наставило са радом само неколико стотина, док су остале биле или распуштене или су се мањим делом припојиле општим земљорадничким задругама, то je практични ефекат ове мере био сасвим скроман. Вал>а напоменути да ова уредба, с обзиром на опште услове у корима je била донета, није могла до краја спровести принцип чуваша груписаних земљишта и већ раније формираних комплекса који су обрађивале радне задруге од распарчавања приликом иступања појединих сеЛзака из тих задруга. То се види пре свега по томе што се у чл. 22 предвиђа да ако je трупа чланова унела у задругу неподељени земљишни комплекс, што je омогућавао чл. 23 Закона о аграрној реформи и колонизации, онда ће се у случају иступања из задруге сваком поједином домаћинству вратити одговарајући комад тог, земљишта према величини ньеговог сувласничког дела. На овај начин дошло je до уситњавања и оних комплекса земље који су тога били поштеђени приликом спровођења аграрне реформе и колонизације у току 1945 и 1946.