Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АРОНДАЦИЈА ЗБМЉЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ

407

Треба још додати да je Закон о пољопривредном земљишном фонду у својим прелазним наређењима предвидео да се одредбе Уредбе о арондацији земљишта пољопривредних добара и сељачких радних задруга од 2. XI. 1951 имају примењивати и на арондацију земљишта свих пољопривредних организации а а пре свега, наравно, пољопривредних добара, којима се по одредбама тога закона може додељивати земља из пољопривредног земљишног фонда општенародне имовине. У истин прелазним наређењима посебно. се наглашава да престају важити одредбе чл. 2 поменуте уредбе о арондацији, тј. одредбе које се односе на могућност да сељачке радне задруге под малочас анализираним условима траже арондацију свог земљишта. Из овога произилази да се убудуће могло озбиљније рачунати само на арондацију земљишта пољопривредних добара и унеколико и на арондацију земљишта осталих польопривредних организација којима би била додељена земља из општенародног земљишног фонда. Међутим, цосле 1953, гледајући у целини, с обзиром на опште услове у којима се налазила наша польопривреда, сасвим мало се радило на груписању земљишта пољопривредних организации а иако су, као што смо малочас видели, постојећи законски текстови то допуштали. Да je то тако види се, између осталог, и по томе што су, на пример, 242 пољопривредна добра у ужој Србији у 1955 поседовала нешто преко 90.000 ха земље која je била разбацана у 16.815 парцела, при чему je земља појединих од њих била растурена на територији више катастарских општина (8). Ни код земљорадничких задруга ситуација у овом погледу није била ништа повољнија. На пример, у 1956 je 575 сељачких радних задруга, колико их je укупно било у том времену, располагало са 215,231 ха земље која je била растурена у 16.418 одвојених парцела. Још горе статье у погледу распарчаности поседа имамо у општим земљорадничким задругама. Тако су 5.664 опште земљорадничке задруге имале у својим рукама у 1956 укупно 181.206 ха, а та земља била je разбијена на 38.342 одвојене парцеле (9). Иако je оваква уситњеност и растуреност поседа пољопривредних добара, сељачких радних задруга и задружних економија представљала велику сметњу у нашим напорима усмереним на повећање пољопривредне производив у оквиру социјалистичког сектора, ипак све до 1959 није било могућно предузети неке озбиљне и на дужи рок срачунате мере које би олакшале и омогућиле арондацију земљишта ових пољопривредних организација. Треба, додуше, поменути да je од 1957 па надаље било покушаја да се путем кооперације обрађује земља по потесима, чиме се на добровољној бази, кроз повољније цене услуга и радона за спојене парцеле, обезбеђивало груписатье земље индивидуалних сељака. Али ни ове мере, које су предузимале опште земљорадничке задруге, нису дале неке значајније и трајније резултате, иако су у вези с тим били забележени извесни почетни успеси.

(8) „Билтен Удружеша пол>опривредних производних предузећа“, бр. 1/1956, с. 1, 2.

(9) Главки задружни савез ФНРЈ: Стање задруга и задружних организација, Београд, 1957, с. 29, 31, 32, 7, 13, 14.