Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

408

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

V. Закон о искоришћавању пољопривредног земљишта од 19. X. 1959, решавајући друга важна питања у вези са најрационалнијом обрадом и експлоатацијом пољопривредних површина у нашој земљи, посвећује читаву једну главу арондацији земље. Ни овај закон, наравно, не решава дефинитивно и потпуно ово питање, али он, за разлику од Уредбе о арондацији земљишта пољопривредних добара и сельачких радних задруга од 2. XI. 1951, садржи, с једне стране, шире и прецизније прописе или даје овлашћења за доношење прописа о томе под којим условима се може вршити арондација земљишта појединих пољопривредних организација и, с друге стране, оно што je потпуна новина, предвиђа, под одређеним условима, могућност арондације земље и у корист индивидуалних пољопривредних произвођача. Закон пре свега начелно прописује да ce арондација може вршити y циљу рационалнијег обрађивања земљишта, механизације пољопривредних радова, спровођења мелиорационих и противерозионих радова, омогућавања изградње економских дворишта, подизања дугогодишњих засада и слично. У принципу, закон предвиђа да се арондација може вршити само у корист польопривредних организации а, и то само у том случају ако земљишне површине које користе једна или вше пол»опривредних организација износе више од прописаног процента од укупне површине пољопривредног земљишта у једном одређеном потесу и ако се већи део осталих земльишта у истом потесу не обрађује у кооперации. Овај проценат одређују поједине републике и он у Хрватској износи 20%, у Србији, Босни и Херцеговини и Македонији 30°/о, но с Дим што се у Босни и Херцеговини и Македонией предвиђа да он на подручјима хидромелиорационих система износи само 10%. Арондација се изузетно може допустити и у корист индивидуалних сељака који су закључили уговоре о дугорочној кооперацией али под условом да je примена модерних метода у обради земље омогућена и остварена на тај начин што je већина ових произвођача у потесу склонила такве уговоре с одређеном пољопривредном организацијом или пак тако што су такви уговори склошьени за површине ко je прелазе тачно утврђени процент укупне површине пољопривредног земљшпта у потесу. Овај процент такође одређују народне републике и он, на пример, у Србији износи 60%, а у Хрватској и Босни и Херцеговини 50%. У овом случају предлог за покретање поступка у вези с арондацијом подноси она пољопривредна организација са којом су такви уговори склошьени, и то у име и уз пристанак индивидуалних пољопривредних произвођача у чију корист ова мера треба да се спроведе. Као и у ранијим прописима, тако се и сада предвиђа да сопственик земљишта које се припаја арондацијом има право да у накнаду за припојене парцеле добије одговарајуће земљиште истог квалитета и култ}фе, и то заједно са станбеним и економским зградама ако их je било на земљишту ко je je обухваћено арондацијом. Ако су власници оваквог земљишта неземљорадници, накнада им се, по правилу, исплаћује у новцу. Истовремено би требало додати да закон о искоришћавашу пољопривредног земљишта предвиђа да најважније одлуке у вези са спрово-