Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ГРАЋАНСКОПРАВНИ ИЗРАЗ ДРУШТВЕНЕ СВОЈИНЕ

431

народа. Она истовремено представља изједначење приватних и друштвених интереса (1). Она je јединствена и недељива. Осим совјетске државе, ни један државни орган или друга заједница не може имати друго субъективно право на предметима државне својине. Државни органи, међу њима нарочито државна привредна предузећа, немају „право” управљања већ само тзв. „оперативно управљање” предметима друштвене својине који су им поверени од стране државе. Околност што државна привредна предузећа то „оперативно управљање” преносе и заштићују као приватну својину, совјетски теоретичари су објаснили тако да je законодавац сматрао најприкладнијим да „преузме” овај метод грађанскоправног регулисања. Ову концепцију су тада преузели и многи наши правници (што je било и прилично разумљиво за ону ситуацију) као, на пример, проф. Лукић (2), проф. Спаић (3), пок. проф. Растовчан (4), итд. Као реакција на овакву концепцију социјалистичке колективне својине у нас се јавило 1952—53 схватање да социјалистичка својина ције државна него друштвена својина. Ова реакција je била израз општег реаговања на совјетске политичке и правке концепгије које су се извитоггериле под стаљинизмом и које су изражавале идеологију бирократизма. Насупрот свеобухватном државном централизму кроз који je бирократија у Совјетском Савезу држала у сводим рукама целокупни привредни и политички живот земље, код нас се у намери да се спречи појава и јачање бирократије и деформисање социјалистичких односа кроз бирократију учврстило схватање о децентрализации државне управе и привреде, о деетатизацији друштва, и о самоуправљању радног народа у привредном и политичком животу. Као израз ове наше основне друштвено-политичке концепције, а као непосредна реакција на совјетско етатистичко схватање о државној својини, појавила ce y нас концепција о друттвеној својини чији субјект није држава него друштво. Но уз ту концепцију јавила се и тврдња да та својина нема субјекта у правном смислу јер она правно „одумире” исто као и држава. Ово схватанье најизразитије су формулисали професори Ј. Ђорђевић и Гершковић. Но, иако ово схватање верно изражава управо наведену друштвено-политичку коицепцију која се тако позитивно одразила у нашем друштву, она има један недостатак: сувише се креће у широким друштвенофилозофским формулама и не води . рачуна, или недовољно, о ситнијим манифестацијама наше правне стварности, нарочито имовинскоправне. Наиме, у нашој правној пракси, кроз одлуке судова, нужно je прихваћен грађанскоправни израз друштвене својине (прво кроз тзв. „право управљања” као грађанско право) и пре него што су наши позитивни прописи

(1) Вид., на пример, Венедиктовљево н.д., с. 313.

. (2) Вид., Материјале са, Ш интерфакултетоке конферендије у Београду, „Архив за правне и друштвене науке", бр. 1/1950, с. 127 и сл.

(3) Вид. ньегово Стварно право, Сарајево, 1949, с. 106 и сл., као и чланак Природа наше државне својине, „Преглед", Сарајево, бр. 1/1949.

(4) Вид. његове чланке Наша социјалистичка изградња у свнјетлу привредног законодавства, „Зборник Правног факултета у Загребу“, 1S51; Придог проблематици опћенародне имовине и права управљања том имовином, „Архив“, бр. 1/1952, као и друге чланке.