Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

291

остале чшьенице. А то значн да суд може употребити само индиције које су странке изнеле а не и индиције које странке нису изнеле. Обо ограничена, међутим, није такво да онемогућује акцију суда у прибављању индиција. Суд може постављањем питања странкама и на други целисходан начин настати да странке изнесу индиције које нису изнеле. Суд je то и дужан да учини. Та обавеза. суда несумгьиво проистиче из чл. 287 ЗПП обзиром на значај. који индиције имају за утврђивање битних чшьеница. Процес изношења индиција треба по могућству окончати на припремном рочишту. Уколико странке у тужби, одговору на тужбу и другим поднесцима до припремног рочишта, као и на самом припремном рочишту нису саме изнеле сав процесни материјал, суд ће настојати да оне то на припремном рочишту учине. Ово настојање суда не сме се ограничити само на битне чшьенице и доказе. Оно мора обухватити и индиције ако су оне потребив за утврђење битних чињеница. Присуство странака на припремном рочишту треба искористити и странке испитати не само о битним чшьеницама и доказима већ и о свима потребним индицијама као и о доказима којима се оне могу утврдити. Пошто индиције буду изнете, оне се имају издвојити у спорна и неспорне. То издвајаше треба извршити на припремном рочишту. Оно се врши узимањем одговарајућих изјава од странака. Изјаву треба узети за сваку индицију посебно уколико се већ из дотадаипьих изјава странака у поднесцима и на рочишту не види јасно да ли je индиција спорна или неспорна. Спорне индиције морају се разјаснити и установити да ли оне постоје или не постоје. То установљење врши се као и установљење -ОСталих спорних чшьеница извођењем доказа. Могу се извести сви докази предвиђени у закону. Докази се изводе на главној расправи. Поступал извођења доказа je исти као и поступал извођења доказа о битним чињеницама. То управо и нису два издвојена поступка већ један јединствен поступак у току кога се на главној расправи поред битних чшьеница разјашаавају и индиције. 4. Установљење правила искуства. Супротно индицијама правила искуства не морају бити изнета од странака. Није нужно да су се странке позвале на њих или да су на ььих указале. Како ће се доћи до сазнања о правилима искуства и како се има утврдити њихово постојање то je ствар суда (4). До тога сазнања и утврђења суд може доћи на основу свога сопственог искуства и познавања ствари. У таквом случају не постоји погреба да се о правилима искуства изводе макакви докази. Ако, међутим, суд не познаје правила искуства, он he извести доказ вештачењем. Вештаци ће на основу свога познавања ствари указати суду на она правила чија примена може доћи у обзир (5). 5. Приме на правила искуства. Примена йравила искуства такође je делатност суда. Странке расправљају пред судом и износе своја

(4) Schrutka: Grundriss des Zlvlliprozessrechts, 1917, p. 194; Schönke Schröder Niese: op. eit., p. 259. (5) Lent: op. clt., p. 143; Schönke Schröder Niese: op. cit., p. 296; Niklsch; op cit., p. 328; Rosenberg: op. cit., p. 547.