Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

292

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гледишта о правйлима искуства и њиховој примени али изнета гледишта могу само допринети јаснијој оријентацији суда у извршењу ове његове делатности. Другу вредност она немају. Примена правила искуства састоји се из две посебне делатности. Суд мора прво да оцени да ли се на утврђену индицију треба да примени баш оно правило искуства које je узето у обзир или неко друто. То значи да мора бити оцењено да ли утврђена индиција садржи у себи у конкретном облику оне елементе који су нужни за при мену правила искуства. Осим тога суд мора да установи тачан смисао примењеног правила искуства. То правило не оме бити схваћено ни шире ни уже већ му се мора утврдити управо онај смисао који оно стварно има. Определ>иван>е тога смисла je за примену правила искуства од битне важности, исто онако као што je за примену правке норме од битне важности опредељиваше смисла те норме. Б. Закључци о битним чињеницама у другостепеном поступку. У првостепеном поступку формирају се закључци о битним чињеницама а у другостепеном се испитује и цени њихова правилност. Ако су по оцени другостепеног суда формирани закључци погрешни онда се у другостепеном поступку учињене погрешке морају отклонити и ти закључци исправити. 2. Правилност закључка о битној чињеници зависи пре свега од индиције из које je он изведен. Индиција мора бити утврђена. Само ако je њено постојање несумњиво, закључак о битној чињеници може бити правилан. Ако je индиција спорна мора се испитати да ли je у првостепеном поступку њено постојање правилно утврђено. Кад другостепени суд оправдано посумња у правилност тога утврђења, он ће поступити исто онако као да je у питагьу оправдана сумња у правилност утврђења битне чигьенице. Одлука се мора укинути и наредити нова главна расправа пред првостепеним судом ради разјашњења питања да ли индиција постоји или не постоји уколико сам другостепени суд не закаже усмену расправу и то питање на њој не разјасни или уколико се то питање не може разјаснити на основу посредно изведених доказа. 3. Закључак о битној чињеници може бити погрешай и онда када je постојање индиције несумњиво утврђено. To je изрично речено у чл. 360, ст. 2, тач. 4, ЗПП. Према овој законској одредби суд може из утврђене индиције извести нетачан закључак о битној чињеници. У таквом случају нетачност закључка о битној чињеници не потиче од индиције већ од правила искуства јер ако je индиција као једна од премиса закључка о битној чињеници тачна a чињенични закључак ипак нетачан, онда узрок те нетачности мора потицати од правила искуства као друге његове премисе. Taj се узрок може састојати: а) у нетачности самог примењеног правила. Примешено правило je нетачно кад се не заснива ни на опште животном искуству ни на струнном познавању ствари, кад дакле оно није правило искуства. Тачност применьеног правила могу оспоравати странке. Али и независно од тога оспоравагьа суд може приступити проверавању те тачности па у ту сврху наредити да се одржи и главна расправа (на пр., ради поновног вештачења).