Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

212

АНАЈШ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

по томе што je на овај начин била подређена вршила функцију месне, односно, најниже инстанце државне власти (у првом реду полициске). Сретен Вукосављевић, један од најбољих познавалаца тадањих прилика на селу, писао je 1936: „мало по мало држава je потпуно подвластила општину себи, направила je својим органом [... ] са четири петине својих функција она je државни управни орган“. Највише због тога je Закон о општинама нападай са више страна и од многих писаца све до 1941. (~Прегруписавање општина“, „Наша самоуправа“, бр. 3 —9, 19,36). У организации самоуправа општинских и других неоспорно je да јепитање надзора једно од битних питања: степеном државне контроле и мери се обдм самоуправности једне локалне заједнице. У Југославији je надзор схваћен на примитиван начин; уместо да се препусти општинарима да они спроводе ту контролу у стварима које се тичу њихових непосредних интереса, везаних за општину, наметнута je државна сила и онало где она није била неопходна по интересе владајућих кругова. У првом случају та контрола не би била мања, ни мање ефикасна ако je организована. Међутим, у датој ситуацији, кад je донет Закон о општинама оно на чему се настојало његовим доношењем представљало je нормално кретање y оквиру тадање дириговане политике у организацији државе. Наиме, пошто су одбачени захтеви за федеративним уређењем, у коме би организација унутрашње управе била препуштена федералним јединицама, питање спровођења централизма неминовно je везано за унификацију правног система у целини, с обзиром да je држава СХС наследила више „правних подручја“, управо онолико колико je било покрајина или држава. Са унификацијом организационог законодавства отпочело се одмах по уједињењу већ са проширивањем одредаба србијанског Устава од 1903. о личним правима грађана и на шжрајине које су ушле у састав југословенске државе (као и девете и десете главе србијанског Кривичног законика), затим доношењем првог закона о избору народних посланика за Уставотворну скупштину, онда Видовданским уставом, као и пропратним законима, итд. У том настојању да се што више власти усредсреди код централних органа, углавном код Кральа и влада, општина je остала неизмењена осим у ономе што je било битно за функционисагье осталих државних органа, као гьена подређеност прво областима (уместо обласним скупштинама као у неким покрајинама) а затим и бановинама преко среских начелника, итд. Огуда je 1926. састављен и пројект Закона о општинама с намером да се употпуни организационо законодавство. Несређене политичке прилике, све заоштренији сукоби у Парламенту између надионалних буржоазија око позиција у врховном апарату власти и тежгьи представника Хрватске и Словеначке да „код своје куће буду независни“ одлагале су усвајање Прожекта. Али услед многих тешкоћа које су се све чешће јављале пре свега у области приватноправних и других односа и због њиховог регулисања на различите начине у свакој покрајини посебно почев од 1928. доноси се низ закона. Проглашење диктатуре унело je извесне измене и у дотадање унифидирано право (у првом реду укидање изборности органа у свим фо-