Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

САМОУПРАВА ОЛШТИНА У ВУРЖОАСКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

213

румима који су дотле били изборни) али није зауставльен рад на доношењу нових закона. И, управо период непосредне диктатуре (од 1929. до 1931) испушен je веома живим законодавним радом. Иза тога рада стајао je увек и одређени политики циль. Поред потреба свакодневног живота и развоја који су наметали изједначење права унификација je имала да послужи и учвршћивању централизма („унитаризма“ и „југословенства“) који je опозиција и даље нападала. У основи имала je да послужи настављању шестојануарског политичког „курса“ иако се при проглашењу октроисаног Устава наглашавала камера враћања на парламентаризам. Доношење Устава представљало je у ствари формалноправну фасаду за спровођење диктатуре владара и притиска на политичаре који су тражили промену режима. Закону о општинама намењен je исти цшь: да обезбеди пуну власт врховима и у најнижим локалним телима путем контроле рада огшхтинских органа преко функционера који су долазили на своја места уз квалификацију да су „унитарист“ и „Југословени“. Поставља се питање зашто су се против Закона о општинама изјаппьавали посланици. политичари, па и министри, који су имали исте концепције о државном уређењу, тј. концепције о „јединственој југословенској нацији“ и „јединственој држави“. Одговор je једноставан: буржоазија je и у једној националној држави поцепана на разне политике фракције, углавном према својим активностима у производњи, повезујући се политички према могућностима обезбеђења личних интереса у тој активности. У Југославији односи су се компликовали и вишвнационалним саставом становништва, тако да je југословенска буржоазија била разједињена не само по својим привредним оријентацијама и интересима већ и национално. Вођена и у томе економским захтевима она се борила истовремено за обезбеђење режима у коме ће моћи да их најуспешније реализује. Заинтересована за целокупан систем владавине, пре свега за позиције у врховној државној управи, она je исто тако била заинтересована и за то какав he се систем управљања завести у општинама, тј. тамо где живи и где обавља своје послове. Већа слобода у постављаљу општинских органа одговарала je оном делу југословенске буржоазије који није директно учествовао у управљаљу државом. При том ce није требало бојати да се управа у општинама неће организовати у интересу „владајуће класе“. Међутим, интерес оних који су дириговали налагао je успоставл>аше пуне контроле и над општинским органима, у првом реду у циљу обезбеђења победе на изборима, те, према томе, и за продужење владавине. И, у моменту доношења Закона о општинама учвршћивање централизма, насупрот све упорнијим дивергентним тежњама опозиције и политичког заоштравања jep je то било доба привредне кризе, постављало се као веома важно и још више него на почетку. Доказ за то пружа и доношење Закона о градским општинама већ следеће 1934. године. Пред упорношћу спровођења такве политике неким групама унитариста изгледало je целисходније да у општинама остане неизмењено стање које им je иако архаично, више одговарало јер нису видели преопективе извлачења максималне користи од једнообразног уређења општина. Отуда